БИО ЈЕ СА НАРОДОМ И НА СЛАВЉУ И У ТУГОВАЊУ: Патријарх Иринеј био радо виђен и срдачно дочекиван у Епархији будиимљанско-никшићкој

М. СЕКУЛОВИЋ

20. 11. 2020. у 11:27

БИО ЈЕ СА НАРОДОМ И НА СЛАВЉУ И У ТУГОВАЊУ: Патријарх Иринеј био радо виђен и срдачно дочекиван у Епархији будиимљанско-никшићкој

Фото: М.С.

ОСТАНИМО верни својој земљи и цркви. Вери својој. Својој историји. Немањићким светињама, око којих су се окупљали и наши преци, народ Светог Саве. Радује ме што сте и овог пута дошли да поздравите свог патријарха. Има ли некога да је остао кући?

Овако је зборио Патријарх српски Иринеј у предвечерје 27 јула 2014, ганут величанственим дочеком који су му приредиле на хиљаде Беранаца пред седиштем Епархије будимљанско-никшићке и манастиром Ђурђеви ступови предвођени својим владиком Јоаникијем и свештенством, где је годину дана раније, 4. Августра 2013 беседио на обележавању 800 година постојања здања, задужбине жупана Првослава Немањића, синовца Немањиног.

- Ова светиња носилац је многих духовних, културних и националних наслеђа које није лако носити а која нас обавезују. Питају нас данас свети Немањићи, епсикопи и митрополити ове светиње у којој су се Богу молили, својим сузама и крвљу својом земљу натапали-идемо ли њиховим путем, а који је пут Христов и пут Светога Саве. Држимо ли се вере њеихове, вере Христове и јесмо ли једнинствени у христолкјубљу и у родољубљу, као што су они били? Да ли су нам ближе деобе и неслоге од братске љубави, слоге и међусобног поштовања.

Фото: М.С.

Одговор на ово питање требамо да дамо одмах на овом светом месту. Пред манастиром који је икона Христовог васкрсења, беседио је на дан Свете Марије Магдалине пред хиљадама верника и грађана Берана, целе Црне Горе, Србије али и оних пристиглих из иностранства.

Патријарх је подсетио на страдања манастира, пет паљења, пустошења, убијања свештенства и епископа, мученичку смрт митрополита Пајсија Колашиновића кога су Турци живог одрали и обесили на вратима манастира, наглашавајући да је у Ђурђевим ступовима, на светим водама Лима, Свети Сава, уброзо, 1219 године основао једну од првих седам епархија, четврту по реду- Будимљанску.

- Славећи јубилеј славимо небеског заштитиника манастира-Светог Георгија, који већ осам векова својим небеским штитом наткриљује светињу и народ које се око њега сабира. Обележавајући осам векова драгуља наше културне историје, пружа нам се прилика да обновимо наше историјско памћење, значаја и улоге ове светиње, догађаја кроз који је пролазила и само захваљујући промисли Божјој опстала је и опстоји до дана данашњег. Тек сада видимо колико је било далкековиодости у одлуци жупана  Првослава да овде зида свеоју задужбину, казао је патријарх наглашавајући да су симболичном градњом манастиа и формирањем епископије браћа од стричева Првослав и Свети Сава, кога је караклтерисао смисао за мирењем завађених, макар постхумно измирили завађену браћу, своје очеве Тихомира и Стефану Немању.

Фото: М.С.

- Отуда Студеница и Ђурђеви ступови преносе нам аманет наших отаца да раздоре смирујеми и лечимо, да од љубави живимо и да на темељу божјег мира градимо будућност свога потомства и ссвога народа. И поред страдања видиљиви су знаци лепоте и бесмртности светиње коју красе две куле-симбол јединства цркве и државе, што је одликовало златни период државе Немањића...Онако како је страдала ове светиња, тако је и страдао народ ове поитоме долине. И поред тога, сакупљали су се око светиње која је била и остала душадуше, народне. Она је прикупљала народ не самов овог краја, веж и шире, Васојевиће, Куче, Братоножиће, Бјелопавлиће, Пипере, сва брдска племена, уливајући наду да српском народу мора засијати сунце слободе, беседио је патријарх српски Иринеј, на обележавању великог јубилеја.  

Годину дана касније, 28 јула 2014, патријарх Иринеј се обрео у Велици, испод гора Чакора, сећајући се са својим народом свирепо уморених великомученика величких, која је СПЦ канонизовала.

- Ово је место обливено крвљу невине деце, жена и стараца који су положили животе само зато што су били другу вере или нације у односу  на оне који су потезали своје ножеве, своју мржњу и све оно чиме су на најстрашнији начин утишатавли животе.

Ово је део беседе патријрах српскиог Иринеја, пред црквом Светих мученика Кирика и Јулите, у Велици, подно Чакора, у општини Плав, где су на 28. Јула 1944 године за само два сата припадници злоћиначких немачких дивизиоја Принц Еуген и Скендербег, потпомогнути муслиманском милицијом из Плава, Гусиња, Ругове и Бихора, зверски убили око 600 жена, деце и ненаоружаних стараца, чинећи то на до тада незабележен начин.

Фото: М.С.

- Нажалост, историја се понавља и у оном најтрагичнијем облику за један народ. У скорије време историја се на страшан начин поновила у односу на хришћанство и наши цркву. На данашњи дан црква слави Свете Кирика и Јулиту, сина и мајку, који су пострадали за веру хришћанску. Кирик је страдао јер је као дете исповедао веру којом га је мајча учила.

Каквог ли понаваљања историје, на данашњи дан, овде, у Велици страдале су многи Кирици и многе Јулите. Ми славимо само једну мајку свету и њеног сина. Али овде је страдало преко стотину деце и то на најбестијалнији начин. Страдала су и многа нерођена деца. Вађена су из утробе својих мајци и предана огњу и ножу нажалост. Питамо се данас на овом месту-Боже, каквог си то човека створио? Да ли да буде хијена вук,или рис или онај који носи лице твоје, који носи душу, знаке твога божанства. Како нас Господ учи, таквог човека је Бог створио. Али, човек нажалост није остао такав. Постао је животиња. Али, ово је увреда за животиње, јер оне не знају за такву освету и мржњу за какву човек зна.

Животиња напада онда када треба да се нахрани или када је угрожена а човек чини зло, сеје смрт, из неке своје радости и задовољства. Има ли веће аномалије, под овим небом и сунце запитао се патријарх Иринеј. Замислите дете, невино, безазлено коме се ноге секу, а троје деце је одрано и такви обешени на дрво. Какво је име човеку који детету кида руку и баца га у ватру? Ђаво. И ђаво би се увредио. Такве злочине ни ђаво не би учинио.

Нажалост, ову су учинили они који су некада припадали нашем народу, и учиникли су то истом народу. Они, који су променили веру, били су највећи зликовци према свом народу.  Да ли су тиме смиривали своју савест, доказивали да су они оно што су други желели да буду, само Бог зна, зна историја, знамо ми. Шта да чинимо ? Да ли да се светимо ? Не!То не смемо да чинимо. Пример нам је дао наш Господ, који је са крста замолио за непријатеље своје-Оче. Опрости им не знају шза чине... Молимо се да наш народ, али и сви други народи буду поштеђени од таквих зала, и људског понижења казао је патријарх српски, беседећи пред неколико хиљада грађана са севера Црне Горе и из Србије, који су дошли да се поклоне сенима величких мућеника.

- Колико жалимо невино страдале, толико жалимо и злочинце. Они су највећи непријатељи себи, много већи него другима. Они се не могу надати ничему. Оно што  су посејали жњеће, казао је патријарх српски, наглашавајући да је већи злочин од овог и осталих ћутање послератних власти о злочинима над својим народом, ради такозваног братсва и и јединства, беседио ја патријарх Иринеј, чије име је јуче било на уснама многиг у Црној Гори.                      

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)