ГОТОВО ЈЕ - РЕКАО ЈЕ СВОМ КЕЛЕЈНИКУ И НАПУСТИО СВЕТ: Ђед Црне Горе Његошу отишао са Јевањђељем

Р. ДРАГОВИЋ - В. МИЈАТОВИЋ

31. 10. 2020. у 08:00

ГОТОВО ЈЕ - РЕКАО ЈЕ СВОМ КЕЛЕЈНИКУ И НАПУСТИО СВЕТ: Ђед Црне Горе Његошу отишао са Јевањђељем

Фото: Архива

ОКРЕНИМО се сви, ко год били, једином живом Богу - Богу љубави. Само он живот човека чини животом, само он нас чини људима. Не могу ја, који сам потомак Светог Саве и Симеона, Светог Лазара Косовског, Свете мајке Ангелине, Мајке Јевросиме, ја који сам наследник Светог Петра Цетињског и владике Рада, не могу и не смем да будем нико, било ко, никоговић. Постоји неко ко ме враћа мени самоме и служби као мера мога поштења и достојанства.

Сопствени живот и скалу личних вредности овако је за живота сагледавао архиепископ цетињски и митрополит црногорски Амфилохије Радовић (83). Онако како је и живео, са јеванђељем у рукама и молитвом у мислима, дан уочи празника упокојења Светог Петра Цетињског, митрополит Амфилохије издахнуо је јуче у 8.22 у Клиничком центру Црне Горе у Подгорици, где се лечио од последица короне.

Јединствена и непоновљива личност српске и светске теологије и духовности, обновитељ цркве у Црној Гори, монах и песник, наследник древних црногорских владика, чувар пећког трона црквених поглавара, оставио је дубок траг међу верницима Српске православне цркве, грађанима Црне Горе, Србије, Републике Српске и у читавој хришћанској васељени.

Вест о Амфилохијевој смрти јавила је јуче ујутру Митрополија црногорска-приморска. У саопштењу је наведено да је митрополит уснуо у Господу мирно, после примања Свете тајне причешћа. Причестио га је подгорички свештеник Бранко Вујачић, а уз његову постељу до самог краја био је јеромонах Јустин (Мреновић), сабрат Цетињског манастира.

- Готово је - уз последњи дах рекао је Владика свом келејнику.

Владика Амфилохије на лечење је примљен 6. октобра. Његово стање је, како су јавност обавештавали лекари подгоричког Клиничког центра, било стабилно, са знаковима излечења. У четвртак се, међутим, нагло погоршало. Лекари су утврдили присуство ваздуха у средогруђу или пнеумомедијастинум, који се често јавља код пацијената са осетљивим плућима у упалним процесима и на кисеоничкој терапији.

КОСОВО МУ ЈЕ БИЛО ГРДНО СУДИЛИШТЕ

КОСОВО је наша зеница, наше срце, срце нашега срца, наш свети град Јерусалим и њега се, као своје душе и судбине, не можемо одрећи. Овако је о Косову и Метохији - теми коју је стављао у средиште свог умног и пастирског рада - говорио сада упокојени митрополит Амфилохије.

Његово дело и његов поглед на свет били су нераскидиво повезани са Косовом. Јужна српска покрајина за њега је била не само део Србије, већ недељиви део српског бића. Све што је о томе мислио и говорио било је у духу црногорске епике и народне филозофије, следећи и позивајући се на Његошеве стихове о "грдном судилишту".

Тврдио је и доказивао да је косовски завет духовна кичма Црне Горе, коју нико нема право да повија под теретом светских и домаћих притисака.

- Време оних који су се одрекли Лазара косовскога и његовог опредељења за вечно Небеско царство пролази и сви се опет враћамо Косову. Они који су се одрекли Косова, пљунули су на кости, гробове ових мученика овде и широм Косова до Ђаковице, који су 1912. ратовали за Бога, за истину и правду Божију, за слободу - говорио је Амфилохије.

Његова веза са Косовом и Пећи као вековним седиштем српских патријараха, чији је био чувар трона, није се доказивала само речима. Делима је то потврдио посебно током рата 1999. године и 2004, током мартовског погрома. Током и после сукоба са албанским терористима на КиМ и НАТО бомбардовања недељама је трагао за телима убијених и сахрањивао их, а избегле и оне који су остали без дома је збрињавао и помагао им. Признавање независности Косова од стране званичне Подгорице до последњег часа сматрао је издајом Његоша, Петровића, прошлости и будућности Црне Горе.

Ова компликација, испоставиће се, довела је до смртног исхода - митрополит је заувек склопио очи којима је деценијама бдео над српским народом од Косова до Јужне Америке. Свестан тежине болести која га је притисла као и цели свет, и са болесничке постеље слао је поруке утехе и животног надахнућа.

- Оваква страдања подсећају нас на људско достојанство, вечно и непролазно. Човек је биће створено за вечност, а не за пролазност и ништавило. Бог нас подсећа да смрт није последња реч овога живота, него само припрема за оно што је непролазно - за вечно Царство Бога љубави - Оца и Сина и Духа Светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само у Црној Гори, него широм света - порука је из митрополитове последње беседе одржане у болесничкој постељи.

Човек ретко богате биографије, ренесансног образовања и ширине, предан речи Јеванђеља, митрополит Амфилохије био је духовник и архијереј који никога није остављао равнодушним. Својим утицајем и угледом, посебно међу народом, непрекидно слављен и нападан, владика Амфилохије личност је која је постала угаони камен новије историје - Ђед Црне Горе и њених верника.

Овоземаљски ход Риста Радовића почео је на Божић 1938. године у селу Баре Радовића у Горњој Морачи, где је рођен као пето од петнаесторо деце Ћира и Милене Радовић. Прва знања стечена у манастиру Морача, у тешко послератно атеистичко време, ширио је у Београду, а касније и у Паризу, Берну, Риму, Атини... Велики утицај на њега оставио је велики богослов Свети Јустин Ћелијски, али и светогорски отац Пајсије. Током седмогодишњег боравка под окриљем Грчке православне цркве прима монашки постриг и у Атини постаје - монах Амфилохије.

Велики корак у његовом богатом животу направљен је 1985. године, када га је Сабор СПЦ изабрао за епископа банатског. Пет година касније интронисан је за владику комунизмом опустошене Митрополије црногорско-приморске. Током тродеценијске обнове духовног живота митрополит је успео не само да отуђени и посвађани народ врати под окриље Цркве, већ и да обнови више стотина напуштених цркава и манастира, па и да подигне више импресивних богомоља широм Црне Горе.

Митрополит Амфилохије из осамдесетих година прошлог века запамћен је као жестоки противник комунизма и борац за повратак нашег народа својим коренима. Наредне, тегобне и тмурне ратне деценије био је критичар политике Слободана Милошевића, али и незаобилазан ауторитет новог постјугословенског простора. Прво десетлеће 21. века митрополит је провео у снажном замаху црквеног градитељства, али и у борби за јачање положаја Српске православне цркве у Црној Гори.

Носећи Христов крст по балканским врлетима газио је митрополит и по оштром камењу критика, више или мање утемељних осуда и отворених напада. Противници су га оптуживали да је распиривао рат и нацонализам деведесетих, а замерали су му и однос према абортусу и правима геј популације. Критиковали су га зато што је 1991. у Цетињском манастиру примио Жељка Ражнатовића Аркана, али и зато што је одликовао Војислава Шешеља.

Често је говорио оштро и неодмерено, што је и сам умео да призна. Нису му биле стране ни клетве, које је правдао древном традицијом црногорских владика. Замерене су му речи које је изговорио на сахрани Зорана Ђинђића, иако је више пута објаснио да порука "ко се мача маши, од мача ће и погинути" није била упућена покојном премијеру већ његовим убицама.

Последње године његовог овоземаљског живота обележио је отворени сукоб са режимом Црне Горе по питањима идентитета српског народа, статуса Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ и отворене антицрквене државне кампање. Ставио се на чело литија које су се супротставиле тзв. Закону о слободи вероисповести, а на изборима је позвао грађане да гласају против режима, што је вероватно био тас на ваги који је срушио тродеценијску власт Мила Ђукановића.

Притваран је и ислеђиван, а он је поручивао: "Ја сам одговоран, судите само мени".

Овоземаљски живот митрополит је провео скромно и монашки. Све што је стекао, стекао је Цркви. Једина имовина биле су му књиге и десетине пари старих ципела, које је поцепао ходећи Црном Гором и њеним стазама.

Овај свет, Црну Гору и српски народ, Амфилохије је напустио уз аманет обавезе испуњења последње воље владике и песника Петра Другог Петровића Његоша, да почива у капели на Ловћену. Попут својих претходника, и митрополит је заклео свој верни народ да не одустане од подухвата који би Црној Гори требало да врати достојанство и хришћански образ.

- Моја душа неће имати мира, све док Његош поново не усни свој вечни сан на месту које је сам изабрао - у капели на Језерском врху. То је мој аманет, последња воља и заклетва народу Црне Горе - поручио је Амфилохије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

stari doktor

31.10.2020. 08:43

Мир пепелу Његовом, а Његовој души одлазак под окриље Бога великога, Оца нашега небеског, Исуса Христа Сина Његовог и Духа Светога. Свој ововековни живот часно си одслужио оставивши за собом Твојом саборношћу поново рођену Српску Црну Гору. Сада ће Ти душа у миру починути у окриљу Светога Петра Цетуњскиг, поред Владике Рада и великомученика српског владике Јоаникија Црногорског.

Svetolik

31.10.2020. 10:11

Neki kazu , da ako se potrudite ,da imate ,makar jedno dobro delo za Srpski narod...i kad Vas, neko pita:" Sa cim ces pred Milosa,?" moci cete da kazete :"Trudio sam se , a mogao sam i vise". Ali imati zivot, kao pokojni mitropolit crnogorski Amfilohije Radović ,to svedoci:" Da,imam sa cim i Pred Svetog Savu i pred svetog Petra i pred Bogomladenca Hrista." Hvala ti Boze za svedocanstvo .