Црна Гора

ЉУБАВ ДРЖИ СВЕТ ДА СЕ НЕ РАСПАДНЕ: In memoriam - Одлазак уметнице Босиљке Боке Пушић

Витка Вујновић

24. 10. 2023. у 16:35

ОТИШЛА је песникиња, романописац, сликарка, Босиљка Бока Пушић (88), омиљена професорка српско-хрватског језика и књижевности у херцегновској Гимназији, чија предавања памте и препричавају генерације.

ЉУБАВ ДРЖИ СВЕТ ДА СЕ НЕ РАСПАДНЕ: In memoriam - Одлазак уметнице Босиљке Боке Пушић

У свет књижевности ушла је, наглашавала је, уз снажан подстицај Бранка Лазаревића. Касније се сусретала и неговала пријатељства са Андрићем, Ћопићем, Лалићем, Душаном Костићем и о томе писала у „Хватачима снова“.

Рођена 1936. године у Ћуприји. У Јагодини завршава основну школу и гимназију, а у Београду, на Филозофском факултету, одсек за југословенску и светску књижевност. Након удаје за Илију Пушића са којим је у складном браку провела шест деценија, долази у Боку. Породици,синовима Андрији кога знају као Дигитал Мандрака и Антонију - Рамбо Амадеусу, ђацима и пријатељима, писању и сликању посветила је цео живот. Прву књигу песама „Крила исте птице“ објавила је 1970. године, а онда су следиле збирке прича па романи, књижевне награде недавно и најзначајније градско признање Октобарска награда.

Каквог је ведрог духа била и са каквим оптимизмом се носила са свим што живот доноси показала је када је сустигла болест, карцином, коме се насмејала у лице називајући га „гргуљез који је изједа“ али коме се не предаје. Ту причу сместила је у роман „Весело, весело Зомета“, охрабрење свима који се суоче са овим злом.

Први њен роман „Отварање лутке“ изазвао је велику велику пажњу и стручне и читалачке јавности. Прва је и још једина ауторка у Црној Гори која је објавила трилогију (Наранча под шлемом) а роман „Kумборски вијађ“ уврштен је у лектиру за девети разред. Написала је тридесетак књига, десетак намењених деци.

Добитница је Змајеве почасне награде и награде Живојин Павловић, а сваки њен роман номинован је за неку од престижних признања на југословенском простору. Имала је петнаест самосталних изложби, тридесетак групних, а излагала је на три међународне жириране изложбе.

Све што је радила било је понирање у прошлост, у себе. За то је, говорила је Бока, потребна храброст и искреност, свест да „то неће проћи без опекотина“.

Када су одлазили вољени, и себе и друге тешила је речима: „У тренуцима кад осетите потребу да је присно, драго биће које није више међу живима, опет поред вас и с вама, сећања навру сама, или да вас угуше или да их запишете“.

Бока их је записивала, и даривала их читалачкој публици с поштовањем и љубављу. За њу је љубав била „најјача кохезиона сила која држи овај свет да се не распадне.“

Босиљка Бока Пушић биће по њеној жељи кремирана, а термин полагања урне породица ће накнадно саопштити.