Шетња по соколовом Путу крста

НЕЗАБОРАВНА је јутарња слика коју путник види на древном караванском путу из Љубовије кроз Соколске планине кад се пред њим одједном, изнад ниског облака, појави високи намрштени стеновити бедем врхова Соко и Калкан, раздвојених уском клисуром. Из те магловите копрене под првим сунчевим зрацима заблешти мала сјајна звезда, а кад ветар из кањона разнесе магловити вео указују се бели конаци Манастира Светог Николаја званог Соко и златна купола цркве над њима.

Кад се прође кроз манастирску капију као чаролијом се указује још једна слика неба, планине и храма у огледалу модрог језерцета.

Манастир Соко је салази подно рушевина древне тврђаве Соко-град, на 15 километара од Љубовије као задужбину подигао владика шабачко-ваљевски Лаврентије, у спомен на патње српских мученика који су овде страдали у вековима османске власти. На платоу испред ждрела клисуре, где се по предању дизала црква још од ранохришћанских времена, Турци су направили губилиште и пијацу робља.

Прочитајте још - Манастир Соко угостио "целу планету"

Тад је стара неосвојива римска, византијска и српска тврђава која је с врха планинског гребена мотрила Азбуковицу и чувала "пут сребра" кроз клисуру постала симбол ужаса. Зидине Сокола су дигнуте у ваздух 1862. кад је последњи турски војник напустио Србију.

Некадашњи "пут суза" од манастира кроз клисуру под Соколом, па до врха где се дизала цитадела данас је Пут крста обележен с десет капелица, по једном за сваку Божју заповест. Тај успон до видиковца с позлаћеним крстом високим 12 метара прелазе бројни поклоници који долазе током целе године.

Њега је 2000. српском народу, у знак жаљења због НАТО агресије, у којој је учествовала и Немачка, поклонио Немац Хорст Вробел, градитељ и музеолог из Саксоније, пријатељ владике Лаврентија. Он је и манастирски храм даривао позлаћеним иконостасом, који је сам резбарио. Његови поклони Манастиру Соко су означили ново поглавље старе приче о Србима и Саксонцима.

Наиме, Соко-град је био моћна тврђава у време средњовековне Србије, чувар караванског пута и овдашњих рудника у којим су радили Саксонци и Саси, чије су вештине ушле у легенде и топониме, као што је оближња Саска река.

Игром судбине, у Србију је 2000. после НАТО бомбардовања дошла и Сибила Лер, унука генерала Фон Лера који је 1941. командовао ваздушним нападом на Београд.

Она је у Манастиру Соко оставила световни живот и постала српска монахиња Јована.