Ујутру би куповао хлеб, обављао послове, увече играо домине. Волео је песму, али не и славу: У дому преминуле легенде Добривоја Топаловића (75)

Мирјана, супруга мајстора “шумадијске двојке” Добривоја Топаловића, који је у уторак у чачанској болници преминуо у 76. години, кроз плач говори о губитку свог животног сапутника:

- Добривоје је увек говорио да је залутао у професију којом се бавио. У прошла времена, када је на турнејама био сваког дана, а не само викендом, стално смо се дописивали. Волео је песму и музику, али не и славу. Он је био обичан човек. Волео је своју Прељину. Овде би долазио у рано пролеће и остајао би све до зиме, када смо одлазили у Београд. Тамо му је, тако је причао, увек било тесно. Овде - све широко.

Његова снаја са синовцем Ивана Топаловић, која живи недалеко од Добривојеве куће, прича да је певач уживао у свом селу. По цео дан би нешто радио по имању, шишао би траву у дворишту, водио је рачуна о свом шљивику, а највише од свега, волео је да пече ракију. Тек када испече последњи казан, одлазио би за Београд.

- Само сазнање од чега болује било је за њега веома стресно, као и за све нас - речи су снаје Иване. - Ипак, Добривоје никада није клонуо духом. Када је већ био изнемогао, казао ми је: “Е, сада ћу вам певати, али негде горе”, па се и смејао у свој тој муци, а и све нас насмејао. Јер он је обожавао да у време наших славља пријатељима и рођацима пева по целу ноћ. То никада нећемо заборавити. И данас, када је отишао, ми седимо, причамо, па час плачемо, а онда се сетимо његових фазона и почнемо да се смејемо.

Кроз каријеру се водио једном реченицом Моме Капора, која му се посебно допала: “Ништа горе од амбициозног старца.” Зато се, вели нам Добривојева ћерка Јелена, после 60. године и одласка у пензију, својевољно повукао са естраде.

- Говорио је да он не треба да узима место деци на естради и да њему није место у дискотекама. “Шта ће матори људи на телевизији, да плаше народ?”, тако је причао стално, и додавао: “Све у своје време” - сећа се Јелена очевих речи. - Није што је био мој отац, али је он стварно био добар човек. Као отац никада ми ништа није бранио, увек ме је подржао у свему. Није желео да се меша у моје одлуке, чак и када сам то тражила од њега, већ ми је говорио: “Сама одлучи, немој мене да питаш, па да после мене кривиш...” Никада никога није осуђивао ни за шта, био је разуман, тих, ненаметљив...

Када би све кућне послове завршио, Добривоје би, у време док се још није разболео, одлазио у оближњу кафану - некадашњи “Ловћен”, данас назван “Рузмарин”, у Прељини. Ту је са својим друштвом из детињства до касно у ноћ играо домине.

- Био је сасвим обичан човек. Ујутру би ишао по хлеб, па би обавезно свратио на кафу и домаћу ракију. Али само једну, јер је био умерен у свему - прича нам Мила Тодоровић, власница старог “Ловћена”. - Свраћали су људи који пролазе магистралом, и када виде њега траже му да се сликају заједно. Није волео славу. Са друштвом из младости играо је домине, и остајали би дуго. Једном приликом им кажем да треба кафану да затворим, радим до 23 часа, и прекорим их што не дођу раније, па да и раније оду, а он ће мени: “Ми смо домаћини људи, морамо све послове да завршимо па тек онда у кафану.”

Мила Тодоровић, власница кафане "Рузмарин" Фото В. Илић

У среду су се у овој кафани “на пола звучника” слушале само песме Добривоја Топаловића. У тишини, чуо се само онај препознатљив, “мекани” глас, који тера на севдах: “Еј, да ми је”, “Црно вино”, “Проговори слико”, “Када бих мог’о и умро бих за те”, онда препознатљива Добривојева “Шумадија”: “Имали смо башчу шљива”, “Косили смо сено”, “Воденичар”, “Крај Мораве жито се таласа”, “Ја сам рођен у Србији, брале”.

По сопственој жељи, Добривоје ће бити сахрањен данас у 13 часова на гробљу у Прељини.

КАРТАЊЕ СА ЛЕПОМ ЛУКИЋ

БРОЈНЕ колеге са естраде упутиле су телефоном или телеграмом изразе саучешћа породици Топаловић: Ана Бекута, Снежана Ђуришић, Мирослав Илић (кум породице, крстио ћерку Јелену), Миша Мијатовић... Зоран Калезић је Јелени рекао и да ће доћи на сахрану, без обзира на то што је у Црној Гори. Изрази саучешћа стизали су и од пријатеља из целог света, из Чикага, Чешке, Омана...

- Колеге су га волеле, посебно његов смисао за хумор - истиче Јелена. - Увек нам је препричавао догодовштине са турнеја. Једном приликом, док су се враћали са наступа, у аутобусу је играо карте са Лепом Лукић. Већ су стигли у Београд, али је он замолио возача да обиђе још неки круг на Славији, док он и Лепа не заврше партију.