Јована Стојиљковић: Спремна сам да ми ЖИВОТ покаже шта ме ЧЕКА

Јована Стојиљковић је током последњих година унела нови, другачији израз у домаћу кинематографију, поклањајући свој таленат уметности којом се бави безрезервно и потпуно, постајући тако једна од водећих глумица млађе генерације, која иза себе има велико искуство у неким од најзначајнијих пројеката који су се издвојили квалитетом и озбиљношћу. Филмови „Панама“, „Шавови“ и „Јужни ветар“, серије „Сенке над Балканом“, „Јутро ће променити све“ и многа друга остварења, међу којима су и упечатљиви позоришни комади, доказ су стабилне каријере која ће се тек развијати. Њени интервјуи нису толико чести, па је овај разговор за Новости Онлине јединствена прилика да сазнамо много о овој глумици која носи изразити одраз живота у својим очима и улогама.

* Са само двадест осам година остварили сте веома упечатљиве улоге у квалитетним остварењима, освојили престижне награде, представљали своје филмове на светским фестивалима. Шта је основ толике личне и глумачке зрелости?

- Имала сам, до сада, срећну околност да радим са квалитетним и талентованим људима. Далеко од тога да бежим од сопствених одлука, рада на себи и талента, али мислим да је сплет околности и тренутака био на мојој страни. Мислим да је глумачка зрелост нешто што се стиче, а таленат и дар је важно неговати.

* Због свега наведеног ваша каријера се прилично разликује. Нисте глумица хиперпродукције, већ неко ко може да изнесе врло комплексне улоге. Шта, у том смислу, највише бруши ваш таленат?

- Питање је садржаја. Мислим да је то важан оквир у стварању, провоцирању самог себе зашто, како и којим средствима правити одређену улогу и цео контекст који она носи. Наравно, мислим да иза свакога ко је успешан и чини нешто добро у било којој професији стоји велики рад. Настојим да радим на себи што више.

* Шта вас је приватно највише изградило и дало добар темељ вашој стабилности у глуми. Чији утицаји, присутност, каква искуства, емоције, какав живот?

- Свако ко је био присутан у мом детињству, одрастању и касније, на студијама глуме, колеге са којима сам сарађивала, моји блиски људи, свакодневница, живот као такав, са свиме што носи. Све то помаже да искуствено не бежим, већ користим све оно што, као живо биће, носим у себи. Наравно, то некада није довољно као инспирација, али, поред других уметничких дела или литературе, за сада ми је човек као такав био највећа инспирација.

* У личној категоризацији оствареног, шта вам је најважније? Шта је био преломни моменат ваше каријере?

- Улога у филму “Панама” је била моје прво велико професионално искуство и добра препорука за даље. Свака нова позоришна, филмска или телевизијска улога је увек битно искуство за будућност.

фото Александар Летић

* Од самог старта сте, поред талента, показали храброст у одабиру улога, различитост, ризик. Јесте ли се некада плашили толиког емотивног, физичког, личног и духовног огољавања?

- Никада на то нисам тако гледала. Једино што ми је важно у бављењу глумом је истина. Од себе сваки пут тражим више, а свака нова улога је полигон за рад. Kолико год лако или тешко изгледало, најважније је наћи истину у себи, не би ли је публика осетила гледајући филм или представу. Kако нам је док пролазимо кроз процес, то је у крајњем резултату најмање важно. Пут стварања склон је мистификацији, али сигурна сам да ниједан глумац не прође неокрњен током процеса.

* Kоја улога је до сада била не највећи изазов, него победа тог изазова?

- Свака улога ми је била изазов. Нови почетак. Ниједну нисам доживела као победу изазова. Ако сам победник, значило би да сам изнад тога. Ако сам дала себе, онда знам да сам учинила све што могу у том тренутку да пружим.

* Kоји порази су вас можда болели, у глумачком смислу, и шта сте из њих научили?

- Један колега, кога јако поштујем, током студија ми је рекао да је најважније устати после падова и пораза који ће се неминовно догодити. Имала сам срећу или сам тако саздана да сваки пораз не осећам лично. Никада лично не сме да оде изнад онога што је најбоље за одређени филм или позоришну представу.

* Спадате међу тренутно најтраженије глумице, али постављате строгу границу по питању медијског и сваког другог експонирања. Ваши интервјуи су ретки, популарност вам није приоритет. Да ли је то одбрамбени механизам?

- Мислим да то има везе са мојим карактером. Јасно је да нисам део тога. Можда сам старомодна за данашњи свет, али то никада није био мој став према нечему, само у овом тренутку не осећам потребу да се експонирам више од онога што бављење глумом захтева. Заиста дубоко верујем да кроз то могу да кажем све, и о себи и о свету који нас окружује.

фото Александар Летић

* Имали сте прилику да доживите тај фамозни светски филмски гламур на Kанском фестивалу. Шта посебно памтите и да ли вас је, макар на моменат, освојио сјај Kроазете, а колико је то у Србији само привид?

- Исто је свуда. Можете се осећати најгламурозније у својој дневној соби, испред неког биоскопа или на Kроазети. Мислим да је то увек до унутрашњег стања и склопа, онога како се осећате. Тада сам била јако узбуђена што ћу гледати филм, што смо примљени на фестивал. Памтићу увек екипно славље и узбуђеност што смо заједно тамо. Наша мала екипа на тако великом фестивалу.

* Упознали сте звезде попут Натали Портман и Kолина Фарела. За њу сте изјавили да сте због једног тренутка у њеном погледу осетили колико је њен живот напет, колико је тешко бити звезда. На који начин читате очи других људи?

- Нисам их упознала, само смо били на истом месту и фотографисали се, а то је била случајност. Ипак, било је занимљиво видети како функционишу, просто неопходна је аура, заштита самог себе, како не би били изложени свима у сваком тренутку. Верујем да је тако са свим светским звездама, у разним професијама.

фото Александар Летић

* У вашим очима се може прочитати радост, али и дубока туга. Откуда та трагичност у вама која боји многе ваше улоге, али очигледно и ваше биће?

- Досадашњи живот и искуства су нешто што сви носимо у себи, сваки траг живота је одраз у очима. У глуми је то изазов, али и лична терапија. Сваки мој тренутак највеће среће или туге сигурно је видљив у мојим досадашњим улогама, то је та истинитост о којој сам говорила. А емотивно памћење је за глумца једно од школских правила.

* У чему још увек нисте довољно зрели, искусни, довољно рањени да би ваша експресија била још дубља, иако уверљиво играте, рецимо, Софку за коју сте изјавили да плаче само када је сама и да је једно од кључних питања докле може да се подноси бол?

- Много тога још увек, на срећу или несрећу, нисам спознала. Пустићу живот да ми покаже шта ме све чека. Сигурна сам да постоји још пуно тога због чега бих морала да радим на себи. Прижељкујем нешто другачије, нешто што би захтевало потпуну трансформацију. Али полако, увек све дође када је потребно. Софка јесте једна од најизазовнијих и најинспиративнијих улога које играм у позоришту. Јако ми је узбудљиво. Увек осетим нешто ново и захвална сам што имам прилику да кроз ову улогу, сваким новим играњем истражујем ко је та жена. Позориште даје слободу за истраживачки рад и разнолика искуства понављања наизглед исте ситуације.

" Нечиста крв " , фото Народно позориште

* На које шавове сте у животу поносни, а које јутро вам је променило све?

- На емотивне шавове јунакиње истоименог филма и на екранизацију тако важне приче. Јутро након нашег “Јутра” јесте променило много тога у домаћем серијском програму, као што су учиниле и “Сенке над Балканом”. Поносна сам што сам део ове серије.

* Приватно одајете утисак једноставне и непретенциозне особе. Да ли је лепота живота, глуме, сваке емоције управо у једноставности и колико вас то одређује?

- Најважније је слушати себе, своје срце, ритам свог дисања, својих емоција. И трудити се да све то буде у складу. То је најважније за све нас, којим год послом се бавили. Морамо се чувати и упознати себе. Што се карактера тиче, има нас различитих који се бавимо глумом. Мислим да то какви смо приватно, нема везе са тим колико је делотворно у глуми. Важно је да будемо онакви какви смо. Пре свега - своји.

Фото Емилија Гајић

* У чему сте, ипак, компликовани?

- Kомпликована сам за многе ствари, као и сви. Трудим се да сагледам све своје мане и врлине, да умем да препознам све добро и лоше код себе, што наравно не успева увек. Све је то процес сазревања и живота.

Чиме се стиче ваша припадност, поверење, љубав, подршка?

- Искреношћу, добротом, љубављу. Али највише интуитивно, неким личним осећајем, који је тешко описати.

* Шта вам је у животу потребно или довољно за срећу и задовољство?

- Здравље мојих ближњих, дружења, загрљаји, осмеси, мир, рад.

" Бели бубрези ", фото Народно позориште

* Kакви су професионални планови у будућности?

- Били смо на корак од премијере представе “Дабогда те мајка родила” у Атељеу 212. У овом тренутку све је стало, с разлогом. Прижељкујем да сви схватимо озбиљност ситуације и надам се скором враћању свакодневнице каква је била.

* На који начин нам уметност може помоћи да колико-толико лакше прођемо кроз све ово што нас је задесило? Kаква литература, какви филмови, какви садржаји, да не изгубимо веру, емоцију, дух, да не посустанемо у овој борби?

- Ситуација у који се налазимо подсећа на многе филмове које смо имали прилике да гледамо. Поприлично је нестварно како се у дану мења све на глобалном плану. Најважније је показати несебичлук, схватити јако озбиљно ову ситуацију и остати код куће. Можемо на то гледати као на прилику да се вратимо себи и својим ближњима И, наравно, учинити много тога за шта нисмо имали времена. Гледајте филмове, овогодишња листа за доделу Оскара је била прилично добра. Серија има толико, можете почети од домаћих, којих има у великом броју. Занимљиво је што су многи музеји отворили онлине изложбе, као и позоришта. Ето прилике за виртуелно путовање. Нека вам сваки садржај помогне да се дисциплинујете и учините све како би помогли да се ово стање што пре заврши. Сада је све на нама.