Ивачковић о новој књизи и оптужбама: Немам тајни договор са Штулићем

НОВИНАР, бубњар и један од "Лагуниних" награђиваних аутора Иван Ивачковић објавио је књигу "Између крајности", водич кроз музику и свет легендарне југословенске рок групе "Азра" и њеног срца и душе Бранимира Џонија Штулића. Објављена је поводом 40 година од изласка првог "Азриног" сингла са песмама "Балкан" и "А шта да радим". Захваљујући албумима "Азра", "Сунчана страна улице", "Равно до дна" и "Филигрански плочници", Џони је са својом групом почетак осамдесетих начинио златним добом југословенског рокенрола. Одавно је Штулић отишао са Балкана, мада би многи волели да се врати.

На питање шта га је мотивисало да напише књигу "Између крајности", Ивачковић, за "Новости", одговара:

- Има много разлога, али, да поменем три највећа. Прво, хтео сам да напишем књигу у име и у част своје генерације. Припадам генерацији која је била млада крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, и која је сазревала уз "Азру". Ова књига је на неки начин збирка наших успомена, подсећање на наше прве велике заносе и озбиљне идеале. Друго, хтео сам да генерацији која данас има онолико година колико смо имали ми кад смо слушали "Азру", понудим путоказ ка једном давном, али незаборавном времену и музици која је била другачија од ове која сада влада топ-листама. И треће, желео сам да разгрнем силне штетне митове и измишљотине које су се нагомилале током Штулићевог боравка у Холандији и прикажем га у реалном светлу, као човека од крви и меса, као човека са врлинама и манама, а не као створење натприродних моћи каквим га виде његове најватреније присталице - они којих се чак и он сам јавно одриче.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Шаљеш пакет, дај личну карту: Пооштрен закон, анонимности одзвонило

*Штулић вам је направио сјајну рекламу, јављајући се пред Сајам књига са оптужбама да само хоћете да зарадите на његовом лику и делу?

- Да, то је по свој прилици била добра реклама за књигу. Штавише, знам неколико људи који сасвим озбиљно мисле да смо се Џони и ја о целој тој ствари договорили, и никако не успевам да их разуверим. Али не само што ту нема никаквог договора у потаји, него бих ја, без обзира на корист за књигу, више волео да Штулић не прави такве испаде. Ипак је он био највећи херој моје генерације и није нам лако да га сад гледамо како се брука. А та прича, да на њему зарађујем, стварно је његова велика брука. Ја сам, ако неко баш хоће да зна, у књигу уложио тачно 10 пута више свог новца него што ће ми се вратити - под условом да цео тираж буде продат. То су биле три године крвавог рада, јер Штулића и "Азру" сматрам изузетно озбиљном темом, па сам хтео да таква буде и књига. Те три године живота неко је морао да финансира, а ја немам ни мецене ни спонзоре. О каквој заради онда причамо? Осим тога, зарадити са књигом, то је ваљда разлог за понос, а не срамоту, наравно, ако је књига честита. А моја је таква, то крвљу потписујем.

*Џони и иначе често говори о томе да се на њему зарађује и да га краду?

- Тачно, то му је омиљена тема. Не знам да ли га је неко некад покрао, можда и јесте. Али, признаћете да је добар део тих његових прича, укључујући и епизоду с мојом књигом, смешан свакоме ко хоће само мало да мућне главом. Према мишљењу Штулића, њега су сви покрали или преварили. Све су то "лешинари", како је назвао чак и бубњара Бориса Лајнера и басисту Мишу Хрњка, који су подметнули кичму за њега онда кад то нико није хтео и којима би требало да буде доживотно захвалан. Нажалост, има људи који верују да је свака Штулићева прича истинита, али нико од њих да се запита просту ствар: ако је све то тачно, ако су Штулића баш сви покрали и преварили, да ли је тај човек толико паметан колико се мисли?

Фото-документација "Борба"

*Зашто, према вашем мишљењу, Џони нема наследника у бившој СФРЈ?

- Најпре зато што нико нема онакав дар и уметничку снагу какву је он имао крајем седамдесетих и почетком осамдесетих. Осим тога, да би неко био наследник Џонија Штулића, тај, осим изузетног талента, мора имати и значај као генерацијски амблем, као друштвена, а не само уметничка појава. А то је данас немогуће, јер рок музика је изгубила утицај у друштву и на друштво. Маргинализована је. Постало је незамисливо да се појави неки нови бенд и дигне целу једну генерацију на ноге, као што је то учинила "Азра".

*Данас се песме без проблема цензуришу, а Џони није имао тих проблема мада је критиковао власт. Да ли је могуће да нису разумели "Курвине синове" или "Недјељни коментар"?

- Биле су и Џонијеве песме цензурисане, односно нису пуштане у телевизијске и поједине радијске програме, али то није радила власт, него је посреди била аутоцензура тамошњих уредника. С правом влашћу Џони никада није имао ниједан проблем, мада је писао врло храбре песме. Јер, права власт, она на високом, па често и средњем нивоу, није то слушала, нити је знала ко је он. "Азра" се налазила у врло специфичној ситуацији - били су и популарна и андерграунд група. Свирали су у малим клубовима - јер је Џони тако хтео - скоро их уопште није било на телевизији, а и у штампи су заостајали за "Бијелим дугметом" или "Рибљом чорбом". И зато власт "Азру" није доживљавала ни као опасну ни као безопасну групу. Није је доживљавала уопште.

ПИШЕМ ЈОШ ДВЕ КЊИГЕ

*ОВО је прва књига из ваше трилогије о Џонију и "Азри". Заголицајте нам машту, наговестите шта ћемо још читати.

- Желим да довршим Штулићев портрет начет у књизи "Између крајности", и могуће је да ћу то учинити у знатно другачијој форми него што сам првобитно замислио. Сам Џони дао ми је кроз своје реакције добар материјал и омогућио да све то можда буде забавније него што би било без његовог доприноса. Осим тога, хтео бих да напишем и једну књигу о "Азри" као бенду. И већ сам прилично одмакао у томе.