Ненад Марјановић: Били смо први прави панкери у Југославији

АУТОБИОГРАФСКА књига "Живот с Иди(ј)отима" бившег басисте "КУД Идијота" Ненада Марјановића, познатијег као Др. Фриц, објављена у издању "Далас рекордса", промовисана је у суботу у београдском Дому омладине, сала "Американа", пред великим бројем његових пријатеља, али и обожавалаца који су, после званичног дела, стрпљиво у холу чекали на ред да добију свој потписани примерак. На промоцији организованој у склопу фестивала "Док'н ритам", поред Фрица су говорили и новинари чији пут се дуго преплитао са "КУД Идијотима" - Петар Јањатовић, Драган Амброзић и Владимир Стакић, као и Жељко Чачија, који је задужен за све Марјановићеве промотивне активности у Србији.

Прочитајте још: Дејан Цукић: Бити добар и паметан више није у моди

Књига се бави дискографски најплодоноснијим делом каријере састава који је, у турбулентним годинама, захваљујући израженим антиратним и антифашистичким ставовима, стекао статус икона урбане левице у овом делу Европе. "КУД Идијоти" су основани 1981. у Пули, престали су да постоје када је преминуо певач Бранко Чрнац Туста 2012, а Фриц и бубњар Птица напустили су панк-рок бенд 12 година раније.

Марјановић је, између осталог, истакао да су групу чинила "четири истинска маргиналца", и да је то прва генерација која је "на прави начин доживела панк".

Прочитајте још: ФИНАЛЕ "БУНТ РОК ФЕСТИВАЛА": Рок музика је све популарнија

- Поштујем "Параф", "Пекиншку патку", али их никад нисам сматрао панк бендовима - децидиран је Фриц. - То су били трендовски састави. Погледајте њихове друге албуме, то више нема везе са панком, а наш први и десети албум су стилски једнаки. Ми друго нисмо знали да свирамо. Ја не волим ни џез, ни блуз, ни хард-рок. Мој генетски код су "Рамонси", мелодични панк.

Говорио је и некадашњи басиста и о бурном напуштању бенда, односно, моменту од када "КУД Идијоти" за многе нису били више оно што су до тада представљали. До тада се годинама, малтене, у даху изговарало "Туста, Сале Веруда, Фриц, Птица".

- После екстремне љубави, екстремни су и разлази - поетично ће Фриц. - Кад неког ненормално волиш, па љубав престане, буде хаос. Сале и ја смо у истом небодеру, а не причамо. Често у лифту ћутимо, тешко је то објаснити. Разговарали смо два пута. Једном, кад ми је преминуо тата, па ми је Сале послао поруку и дошао на гробље да изјави саучешће, и други пут кад се Бранко разболео. Интензивно смо се тада дружили, али искључиво ради помоћи Тусти, колико се могло.

Касније је додао:

- Ја се са Салетом никад нисам закачио. Једноставно смо се разишли. Са Тустом сам имао једну ружну минијатуру. Оно што сам ја њему рекао после једне испијене ракијице је с пуним правом њега увредило. Отишао је из мог стана, и нисмо се видели док нисам прочитао у новинама да је болестан. Срео сам га у шопинг-центру, и супруга ми каже: "Иди до њега, јави му се". Ја кажем: "Ма, нећу". Она понови: "Иди". Ја одем и почнемо обојица да плачемо. Он се потпуно ослободио тог терета што не комуницирамо, као и ја. Питао сам га како могу да помогнем, он каже: "Само нека си се ти мени јавио, већ си ми помогао".

Чачија, Амброзић, Марјановић, Јањатовић, Стакић / Фото П. Митић

Подсетио је Марјановић да се група стално свирачки усавршавала, свакодневно имала пробе, и истакао да - дроге у њиховом окружењу никад није било. А кад је поменуо рат...

- Ми смо били свесни да ће он да престане и да ће 90 одсто колега да се стиди због оног што је тада радило - добро памти Фриц. - Врло смишљено смо градили своју каријеру, нарочито овај други део, деведесетих.