ТВ КРИТИКА: Свет осуђен на пропаст

Божидар Зечевић

15. 05. 2019. у 09:41

ТВ КРИТИКА: Свет осуђен на пропаст

Милан Марић, Вук Јаношевић и Марта Бјелица / Фото РТС

Серија „Жмурке“, режија милош Радивојевић, РТС 1. Чињеница је да сваки прави аутор целог живота прави један те исти филм

Случај Мише Радивојевића у српском филму већ је прилично сагледан и описан, с обзиром на то да се овај редитељ држи оне Бергманове девизе која је давно дала легимитет чињеници да сваки прави аутор целога живота прави један те исти филм. То је важило за Фелинија и Тарковског као што важи за низ савремених редитеља у које се може убројати и Радивојевић, који и не чини друго него у сваком поједином случају до детаља изграђује лични филмски стил. "Човек је стил", говорио је Драјер, највећи стилиста међу редитељима. Већ четири деценије Радивојевић се труди да нас увери у предности оваквог приступа, испољеног у серији играних остварења коју започиње "Тестаментом" 1975, а наставља до данашњег дана филмовима попут "Буђења из мртвих", "Како су ме украли Немци" или у ТВ серијама попут ове.

ЖРТВЕ И ТАОЦИ

Све је то један исти филм који оставља један те исти утисак: грозоморија, наслеђена или тек наслућена ноћна мора. Тај је свет настањен особењацима и мрачњацима, личностима с неким фаталним унутрашњим кваром што их изнутра гони на самораздирање и напаствовање свих са којима долазе у додир. Овога пута то је прича о сасвим малој деци (узраста до десет година) која не могу да ваљано одрасту зато што стасавају у рату, у коме постају жртве и таоци својих родитеља. Сви они, сасвим метафорички, полазе у школу 9. маја 1945, који ће доцније бити проглашен и слављен као Дан победе, али не само као дан победе света над фашизмом и нацизмом, него и као дан тријумфа једне од страна у српском грађанском рату, који се као зла коб и фатум, на огромну несрећу овог народа, водио упоредо са европским и светским.

Божидар Зечевић

Владимир и Естрагон овог позоришта апсурда требало би да су два пијанца, која испредају и коментаришу приче испод дрвета сличног оном у "Чекајући Годоа": све пролази поред њих, они су део ратне стварности у једном малом граду у Србији (Чачак? Наравно, Чачак, Баваниште и сваки други), урасли као годови у то исто дрво, у његову боју и фактуру. Свака епизода је прича о по једном детињству у сплету поремећених, змијских односа.

Прочитајте још -
И репризе гледаније од турских сапуница


МРАЧНИ ГОСПОДАР

Заједнички именитељ свих ових прича је ознаш Срд (сугестивни Милан Марић), мрачни господар живота и смрти, доведен и постављен да терорише цео град у име комунистичког друштвеног експеримента, чије средство (и истовремено жртве) постају деца сумњивих родитеља (у ствари "сумњиви су сви, а ми ког укебамо", била је девиза тајне и свемоћне службе овог режима). Срд је трагични, располућени Јежов или Берија "из сокака мога", личност осуђена на пропаст заједно са свим својим жртвама, данак једном тешком времену, које су тог, 9. маја, инсталирали не само Тито и Стаљин, него и Черчил и Рузвелт, чије нас слике прате диљем овог мучног призора. Да, то је траг чињенице да је у српском театру апсурда Запад директно спонзорисао црвени терор над којим су се надвили Union Jack и Stars and Stripes, ознаши и удбаши возили у "Вилисовим" џиповима са америчким ознакама и гостили се укусном шунком званом corned beef, док су она деца кусала одвратна "Труманова јаја" и жути cheddar сир и отимала се за изношене америчке крпе из "Унриних" пакета. Да, такво је то било време, од кога су остале само неке мучне слике, не у породичним албумима него негде испод њих, пажљиво сакривене у коверте и маскиране старим станиолом, колико да се не заборави да је прошло и овакво време. Да ли је прошло? Код Радивојевића, Срд се враћа у неком "флеш-форварду", који поново буди стрепњу.

Прочитајте још - Домаће серије протерале турске

ИСТИ РУКОПИС

Те слике су, сасвим у духу Радивојевићевог давно изграђеног рукописа, распоређене кроз цело ткиво ове серије и поново играју стару улогу. И разломљена, фрагментарна драматургија разних туробних призора. И продужено време у капљању олука и куцању сата. И непрестано смењивање контрастне црно-беле оптике са исушеним, болесним колором једног тоналитета и нервозна "камера из руке" са и без "стедикема" (Радан Поповић). И минималистичка, а сугестивна, сценографија једног урушеног и негостољубивог света (Миленко Јеремић). И агресивна музика (Немања Мосуровић). И галерија карактерних глумаца (Миша Јанкетић, Борис Исаковић, Александар Берчек, Светозар Цветковић, Рада Ђуричин, Јелена Ђокић, Аљоша Вучковић и др) испоставили су нам један већ виђени микрокозам, који сигурно није забавио данашње гледалиште, али је потврдио континуитет једног аутора.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације