Александар Срећковић Кубура: Још редовно тренирам бокс

ДОК у матичном театру, Народном позоришту, на редовном репертоару "држи" седам представа, Александар Срећковић Кубура стиже да заигра и на другим сценама, снима ТВ пројекте у земљи и региону, а недавно је обавио и одличан задатак у филму "Балканска међа". Од ране младости вредан и посвећен, популарни глумац и даље негује широка интересовања. Завршио је математичку и музичку гимназију (виолончело) у Краљеву, тренирао џудо, аикидо, бокс и кошарку. И данас је у одличној кондицији, спреман на све уметничке захтеве, па чак и "улоге" седам раса паса у једној представи.

- Тренутно су ми најзанимљивији и глумачки најзахтевнији "Керови", које играм са Срђаном Тимаровим у Академији 28, у режији Ерола Кадића - каже на почетку разговора Александар Срећковић Кубура. - У премијерној подели био је Маринко Маџгаљ. После његове смрти направили смо дужу паузу, сувише потресени и неспремни да наставимо даље. "Керови" су, иначе, последњи наслов који је Маџгаљ радио у позоришту... Након дуже паузе смо га обновили и позвали Срђана да нам се прикључи. Јер, представа је и физички веома напорна, а он је у одличној форми.

* Због чега је тако захтевна?

- Текст је написао аустралијски глумац Кристофер Џонсон и изводи се у десетак европских позоришта. Нас двојица (у преводу глумице Милице Михајловић) играмо четрнаест врста паса, готово целу представу у монолошкој форми. С њом смо, иначе, победили у Поречу на Фестивалу комедије "Златни зуб". Реч је о комедији која се бави причама паса (и људима, виђеним из псеће визуре), као и разним врстама љубави - према газди, храни, другом псу. Играмо готово на празној сцени, препуштени тексту и свом глумачком умећу. Не можеш да се "покријеш" преко партнера, реквизите, светла. Зато су "Керови" посебни, у њима се враћамо исконском глумачком захтеву - текст и ништа више.

* Током каријере, бавили сте се најразличитијим задацима?

- С времена на време, појављивао сам се као водитељ. Водио сам музичку емисију "Шљивик", квизове, а као младић се такмичио и на једном музичком фестивалу. Војску сам служио у Београду, у Гарди, па сам као певач учествовао на Фестивалу војних песама и корачница.

Прочитајте још - Александар Срећковић Кубура: И на Каленићу ме знају као Течу

* Да ли сте често били у прилици да на сцени покажете музичко умеће?

- С Гораном Султановићем, Небојшом Љубишићем и Ненадом Ћирићем, једно време сам изводио кабаре "Путуј, Европо". Били смо први глумци који су радили "живи" програм из Малог позоришта "Душко Радовић", преносио га је РТС. Свирао сам контрабас, рецитовао, певао. Што глумац више ствари зна, више има прилике да их и употреби. Млађим колегама увек саветујем да стекну што више вештина у музици и спорту, сигурно ће се већ указати могућност да то искористе.

* Музика вас је увела и у (аматерско) позориште у родном Краљеву?

- У представи "Обичан човек", рађеној по Нушићевим мотивима, свирао сам виолончело. Касније, певао сам и свирао на контрабасу у "Кнегињи од Фоли Бержера" Атељеа 212. Тако сам преко музике, заправо, ушао у позориште.

* Од свих спортова, данас се најрадије бавите боксом и скијањем?

- И даље редовно тренирам бокс, наравно аматерски, четири пута недељно. Кад дан почнем спортом, знам да сам га покренуо у правом смеру. Добар је не само физички, већ и психички вентил. Мој професор Предраг Бајчетић имао је обичај да каже да је глумац физички радник. Пуно је полагао на форму, поготово мушкараца на класи.

* Јесу ли вам ове вештине помогле да тако убедљиво уђете у лик официра ОВК у "Балканској међи"?

- Мислим да је, пре свега, мој физички изглед у складу са тим ликом. Снимања су била веома напорна, јер је реч о ратном филму, акционој драми. Искористио сам знање џуда у једној сцени: умео сам "добро" да паднем, везан за једну сајлу на крану. Познато је да се радња дешава на Косову, 1999. године. Трудио сам се да покажем како рат може да извуче зло из човека, обездушеног, без савести и морала. А то је универзално зло, не припада ниједној нацији.

Прочитајте још - ГЛУМЦИ "БАЛКАНСКЕ МЕЂЕ": Ћутали су док су Шиптари рушили цркве, а сад им смета истина

* Како коментаришете недавно писање "Тајмса" да је реч о пропагандном филму?

- Изненадило ме је бесмислено писање тог листа, будући да је реч о правом антиратном филму. Њихова реакција открива да су потпуно једнострано видели филм - само оно што су хтели да виде. Свако "из себе" гледа. Ако неко не жели да види да једино љубав може да преживи рат и сачува човечност, не знам шта су гледали. Не сећам се да су ти исти имали било какве коментаре кад су гинули цивили током НАТО бомбардовања, када су путници страдали у Грделичкој клисури. Имам пријатеља чије је дете као тек рођена беба изгубило око од последица бомбардовања болнице "Драгиша Мишовић"... Сматрам да је "Балканска међа" частан и искрен филм, базиран на истинитом догађају, иако је већи део драмске радње производ фикције, као у сваком филму.

* Готово две деценије играте у Симовићевој "Хасанагиници". У међувремену, пуно колега из представе је преминуло...

- Отишли су Цига Јеринић, Ксенија Јовановић, Маринко Маџгаљ, Срба Милин, Предраг Ејдус. То је трагичан биланс за ових осамнаест година. Сви су они сада у "горњем позоришту" и ми наше представе посвећујемо њима. Људи су у великој заблуди кад замишљају како уметници живе и какав је, заправо, глумачки посао. Душа се троши кад с њом радиш, пуно је стреса и напора. Снимања трају по дванаест сати, на ниским температурама и екстремним врућинама, у мокром и сувом. Да не говорим о психичким напорима. С друге стране, наш ангажман је јаван и свако може да нас критикује, износи своје мишљење. Не знају да смо ми себи највећи критичари: никад нисмо сигурни да ли смо дали све од себе и да ли је то довољно. И кад дођу награде, ми не престајемо да сумњамо...

* Како се душа "троши" на сцени?

- Да би се било која улога одиграла, она мора да се доживи и преживи. Неке су емотивно тешке, неке деструктивне. А то једе човека. Свако има лични систем како долази или "одлази" из улоге. Неко лакше, неко теже, а познати су у свету и случајеви глумаца који су завршавали у менталним установама. Сећам се да је Мајкл Шин током снимања "Апокалипсе" добио инфаркт и завршио на рехабилитацији.

* Која улога је вас највише потрошила?

- Бег Пинторовић у "Хасанагиници"! Потпуно сам растурен на крају представе. На филму је нешто другачије, немаш рутину сталног враћања у исти лик. Али зато може да те препадне из заседе. Такав је Смук у "Балканској међи"...

Прочитајте још - Александар Срећковић: Душе су нам баш огрубеле

ЈАГОШ МАРКОВИЋ

* С РЕДИТЕЉЕМ Јагошем Марковићем сте, осим "Хасанагинице", сарађивали у више од десет представа?

- Блиски смо пријатељи, а блиски смо и по позоришном сензибилитету. На неки начин ме је и креирао као глумца. Сигурно је један од највећих позоришних редитеља. Некад нам је потребна само реченица да се разумемо, имам у њега апсолутно поверење. Из мене и мојих колега уме да извуче максимум. Волим ту његову поетичност у режији.

МАТЕМАТИКА И ЗЕМЉАЦИ

* ОТКУД у вашој младости интересовање за математику?

- Док ме је интересовала, математика ми је ишла од руке. Припадам првој генерацији која се после усмереног образовања вратила класичној гимназији. Занимале су ме природне науке, али ме је већ у другом разреду привукло позориште захваљујући мојој професорки књижевности Наташи Ковачевић, чији је ђак био и Небојша Дугалић. Ишао сам у драмски студио и тако ушао у неке занимљиве представе. Иначе, Краљево је дало добрих глумаца. Нажалост, недавно смо остали без двојице врсних уметника - Миодрага Радовановића Мргуда и Марка Николића.