ТВ КРИТИКА: Имитација живота

КАДА је 1959. године холивудски мајстор Даглас Сирк снимио филм "Имитација живота" није ни сањао да ће њиме не само одредити жанр мелодраме него и бит индустријског модела "фабрике снова": производња сурогата живота, тј. подношљиве замене за живот сам. Све треба да личи на неку стварност, троше се емоције и горе афекти, екран се пуни догађајима без догађања, пролази време и живот у понављању једне те исте матрице или како би рекао Ролан Барт "статике живота". Ништа се, дакле, не мења у тој слици која само личи на свет у коме живимо и није друго до холивудска, дакле индустријска верзија Аристотеловог "подражавања", што је близу суштине сваког представљања. "Ми правимо слику живота за вашу једнократну употребу и надомештамо празнину вашe егзистенцијe" мисли сваки предузимач филмских радова у овој индустрији, сва је прилика и аутори серије "Јутро ће променити све". Неће, наравно, променити баш ништа у овом ригидном свету.

Прочитајте још - "ЈУТРО ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ": Млади из наше свакодневице

Серија је већ на самом крају, а није одмакла од почетка. Пермутира у оквирима исте матрице и понавља иницијалну шему са незнатним одступањима. Наратив о четворо другара "из блока", ваљда у тридесетим годинама живота, углавном лузера, није прича неприлагођенима. Напротив, све што желе Филип, Анђела, Саша и Љуба је да се некако прилагоде неолибералном моделу живота и привређивања, да остваре некакав статус и самостални живот, a то им баш никако не полази за руком. У потрази за срећом и нарочито љубављу пролази сваки боговетни њихов дан. Осим њих ту је и пети стални члан екипе, смартфон или онолико мобилних телефона колико свако од њих може да поседује. Ова чињеница је можда и једини покушај иновације. Андроид је активни учесник њихове замене за стварност, као што је то случај код већине припадника овог нараштаја. СМС је ментална и интелектуална шема без које су они уопште неспособни за живот, што нас је довело до занимљиве ситуације "паралелног тока" или можда чак и "унутрашњег монолога", несагласног са дијалогом у кадру. Ова изненадна стваралачка могућност, нажалост, уопште није искоришћена.

Прочитајте још - Никола Ракочевић: Јутро ће променити све

Пошто никако да оствари неки смисао, екипа се одаје испуњавању разних прохтева: помодном хедонизму, благоутробију, лаком али стално присутном алкохолизму, повременом дувању, активном промискуитету свих врста (чак и истополном и то експлицитно), превари и уопште, животу пуном порока (ипак умерених, јер им је стало да их сматрају неком врстом градске елите), који нису друго до супститути жудње за изгубљеним рајем. Њихово време испуњено је, дакле, патворином, али не оном Сирковом или Фасбиндеровом, него оном за шта су сами нашли веома подесан назив: "блејање", са варијантама "блејачина" или "блеја", чиме се описује свакодневни проток времена и догађаја уз очајно стајање у месту. "Блеја" је њихова имитација живота, као што је то случај са премоћном већином њихових престоничких вршњака, који су, наводно, одушевљени серијом. Можда и јесу. Стари Латини говорили су similis simili gaudet, "сличан се сличном радује" или слободније, "нашла врећа закрпу". Само, не мислим да је све то било узалуд: ако ништа друго, серија је дала слику једне менталне и психолошке парадигме која обележава наше време. Она постоји и место јој је на телевизору.