Массимо: Још нисам спреман да бацим рукавице и кажем: „Готов сам!”

ОН је “Странац у ноћи”, кога кроз живот води “Сјај у тами” и који зна вештину која се зове - бити срећан. Массимо Савић - човек искуства, симболике, аутентичности, контраста, уметности и емоција.

Илузиониста кога, већ тридесет пет година, истим путем води спознаја да се бави нечим чија се тежина не може измерити, али се, зато, може сагледати, осетити и препознати њена вредност. Музика.

Нераскидиви део његовог бића, креација кроз коју изражава себе и свој живот, свој свет који је створио на темељу вере у своје идеале и магију стварања. Свет у коме чува своје највеће вредности и најскривеније тајне, и у коме лице “Доријана Греја” није “Лице варалице”. Новим албумом, “Сада”, можда, више него икада, открива себе и своје лице, као и оно, нама невидљиво, што његов портрет, данас, осликава.

Успео је да проникне у суштину и смисао, не само музике, већ и самог човека, љубави, породице и, што је најважније – себе, што нам и описује у овој причи, насловљеној насловима његових најновијих песама, иза којих се крије једноставан и величанствен дар - сам живот.

* Да ли још увек у себи носите „Сјај у тами“ и какав је он, у односу на пре тридесет пет година, у погледу сопственог остварења, задовољства и, генерално, живота?

Увек сам покушавао да тежим нечем вишем, бољем, а тако је и данас, иако би човек, можда, помислио да сам се уморио. Али, нисам. То је нешто природно, исконско у мени. Генерално гледајући, задовољан сам начином на који сам се, можемо рећи, до сада, остварио. Али, не мислим да је ово све што могу дати, има још пуно простора и, искрено, радујем се будућности.

* Када данас, у овим годинама, после толико искуства, непролазних песама, трага који сте оставили, изговорите „Сада“, шта све стаје у ту реч, и какву причу нам доноси истоимени албум?

Стане толико тога, али, можда се све може сажети у једну реч - ја. Оно што видите сада - то сам ја. Све што је иза мене, све добро и лоше што се догодило, све ме је то издефинисало као особу, као оно што јесам - сада. И знате, понекад ме питају шта бих мењао, а ја сам, некако, сигуран у једно - не бих баш ништа мењао у прошлости, управо због овог сада. Јер, сада сам отац прекрасне кћери Мирне, супруг дивне Ени и музичар који ради музику коју воли и од тога живи. Могу ли пожелети више? Албум доноси мене - сада. Све што сам постао, све што јесам. Са свим предностима и манама. Зато је и “цовер” такав, приказује мене на почецима и мене сада.

* Какво је „Лице варалице“ и да ли је ваше некада било такво, или то никада себи нисте дозволили?

Свако некада носи неку маску, неко лице варалице. Некада то чинимо да би смо олакшали свакодневницу, некада да другима олакшамо ствари, некада то радимо с неким лошим намерама. Важно је само да лице варалице не постане наше једино лице. Моје лице је оно које видите. Ја не скривам ништа. Када се погледам у огледало, видим баш оно што јесам - отац, супруг, музичар - ја, сада.

* Који потез у животу вам је био „Превише“, а који, можда, “премало”, и шта вам је то донело?

Тешко је то рећи. Врло тежак тренутак, који сам јако лоше поднео, био је када сам имао идеју како, опет, да покренем своју каријеру и, јасно, долазим у “Цроатиа Рецордс”, некадашњи “Југотон”, са којим сам сарађивао. С обзиром на то да никада нисам прекидао уговор, сматрао сам себе једним од оних који су остали верни тој фирми и да заслужујем, бар, пристојан састанак са директором. Међутим, када те неко остави да седиш у ходнику четири сата и када ти, онда, неко други каже: “Па, зар ниси схватио да не жели да те прими?”, то су ствари које тешко пребродиш. Али онда, помогну људи као што је Борис Хорват из “Аqуариус” - а, који је, оберучке, прихватио моју идеју о поновном активирању, и данас се “Цроатиа Рецордс” може само шлепати на наше успехе. Кад год ми направимо један успех, у који се јако пуно улаже, ето, одмах, вађења из фиока неких старих песама и објављивања компилација.

* У чему сте, као личност и уметник, „Паранормални“, и на који начин вас то осликава?

Умишљам да сам, у једну руку, сасвим нормалан. Ја највише желим, прижељкујем и волим душевни и физички мир и тога се држим. И иначе, живим врло повучено, врло приватно. У мој дом није, никада, ушао нико из медија. Једноставно се човек, с годинама, мења. Некада сам мислио да морам бити свуда и да ће ми нешто побећи од живота, да ћу изгубити време не будем ли учествовао. Међутим, након тридесет четири године професионалног рада, јасно је да се догоди „оверлоад“, у смислу да човек хоће да се повуче, буде сам са собом и ужива у самоћи. Ја, апсолутно, уживам у самоћи! А оно што желим, то су добри снимци, јер морам бити пресрећан позицијом коју имам, с обзиром на то да је музичка култура, код нас, јако ниско пала. Ми можемо све прогласити уметношћу, али ако уметност воле масе, онда то није уметност. Не може да буде. Музеји немају изложбе на стадионима. Никако се не упоређујем са тим типом уметничког квалитета, али, пошто радим музику која је, одувек, била бескомпромисна и посвећена уметност, морам бити срећан са позицијом коју имам. И не смем се љутити и тражити много више, јер, чини ми се да сам доста тога направио, с обзиром на то на коју земљу бацам своју музику.

* Од „1000 људи“, који су најважнији у вашем животу?

Онај ко је са мном више од два пута поразговарао у животу, зна ко су моји ослонци. Моја супруга Ени и наша предивна кћер, Мирна. Велико место у мом животу има породица моје Ени, већ дуго. Знате, тек уз супругу и њену породицу, постао сам човек. Пре сам био обична стихија, која је имала богомдани, незаслужени таленат. Да би тачно знао шта ћеш са талентом, потребна је култура и сталоженост. Кад сам схватио да породични мир толико благодети доноси мом стваралашту, све се некако поклопило. Никоме не дајем савете, јер је људе тешко мењати. Сви смо такви какви смо. Имао сам срећу да схватим, да њена породица функционише управо онако како треба. Одрастао сам у, донекле, дисфункционалној породици, тако да сам, тек када сам упознао супругу и њену породицу, схватио шта значи заједница у правом смислу те речи. Њени родитељи су ми постали узори. Помислио сам - ако то будем постигао, бићу прави “фрајер”. Још увек учим, али, идем ка томе.

* Како се „Шапће туга“ и ко је, у том смислу, ваш највернији слушалац?

Туга се шапће онда када не желите наглас изрећи оно најболније и најтеже. Срећом, ја уз себе имам особе којима могу шапнути све своје туге. Пре свега, мислим на моју супругу, која је, можда, чула и превише мојих туга. Али, она зна колико ја ценим што је увек била крај мене и зна да ме је спасила.

* Колико туге има на вашем лицу, коју, можда, не видимо?

Заправо и нема превише. Имам једну велику срећу - стално, велико поштовање према самој чињеници да стојим пред људима и нешто изводим, а притом су ти људи платили улазницу за то. Увек мислим да нисам довољно вредан свега тога. И како ми је то стално у подсвести, једини начин да побегнем од тих мисли је да тотално уђем у музику коју изводим. Тада сам у једној „аури“. Заштићен од света својим спојем са музиком. Безразложно потпуно, највероватније, јер су то продукти мојих и свих осталих несигурности, али, у овом случају, то је срећа, јер онда људи мисле да, заиста, добију уметника уроњеног у посао који ради.

* Какви су „Бродови“ вашег живота и каријере, а каква мора којима плове?

Може се рећи да је мој животни пут био трновит, али мислим да је то био добар пут за мене. Сви су путеви различити и оригинални и свако може градити свој „микро“ и „макро“ свет. Све је ствар одабира. Живот је као и „Wиндоwс“ на компјутеру, стално ти отвара безброј могућности да одабереш своја даља кретања.

* Којим речима описујете „Симфонију“ свог стваралаштва?

Оно што морате знати о мени је да никада нисам имао уграђен „целебритy“ моменат. Ја нисам ушао у музику да бих био популаран, да изађем из анонимности. У време „Доријана Греја“, био сам, само, гитариста који је, повремено, певао. И желео сам да будем најбољи могући гитариста. Али, као што видите, све се то променило.

* За шта, још увек, „Нисте спремни“?

Можда једино на шта нисам спреман је бацити рукавице и рећи: „Готов сам!“. Морате схватити да се не бојим смрти, као такве. Када долази до таквог пада система у телу, свест је нешто дискутабилно, али ме љути зашто ми је дата толика перцептивност, толики осећај за ритам, а и толика интелигенција. Зашто, ако се све то, једном, мора угасити? Човек пожели да буде инсект. Летиш около, немаш спознаје, само знаш да мораш нешто усисати. Немаш концепцију о смрти. Не познајеш речи. И не познајеш дубину ниједне ствари. Тако умирати је, сигурно, лако.

* Да ли, у овом тренутку свог живота, можете да кажете: “„Знам“ шта је срећа”?

Апсолутна срећа је бесмртност. Апсолутно недостижна чињеница. Од тренутка када се родимо, гашење почиње, тако да је, само, ствар у томе колико дуго ће та ватра нашег живота тињати и шта ће остати иза нас.

ДВА АНЂЕЛА У ТАМИ

Какав је пут „Анђела удвоје“ и ко је ваш анђео?

Имао сам у животу неколико анђела, људи који су се само појавили и, упркос свему, па чак и упркос мени, остали су крај мене. То су прави анђели. А моја два анђела, моја два светла у тами, супруга и кћер, су мој пут и моја срећа.