Александра Радовић: Тишине претварам у песме

МУЗИКА Александре Радовић јесте царство. Таме или светлости, зависи од тога на који начин себе проналазите у њеним песмама. Мишљења о њој су подељена. Црно-бела. Битна. Неважна. Туга јесте акорд њеног гласа, бића и стварања, њена датост, без које не би била то што јесте, али њеном путу, не недостаје светла. Публика га, увек, држи упаљеним, због чега он не бледи, као со у мору, иако она, понекад, нестане и врати се, онда, када је музика позове. Тада отвара врата свог царства и показује да, трајати на музичкој сцени није исто што и бити на њој, већ оставити траг због ког, о моменту када треба рећи: „Живео крај“, не одлучују други, већ ви, сами. За Новости онлине, говори о том трагу и начину на који га ствара, чува и брани.

* Скоро двадесет година сте део музичке сцене, а никада део њених правила. Да ли се у томе огледа најзначајније обележје ваше каријере?

Никада се нисам трудила да будем део естраде и да следим нека актуелна правила, него да правим своја и да радим музику коју волим и осећам срцем, која ми се допада и иза које ћу, увек, моћи да станем. Мислим да је то од суштинске важности за сваког музичара, за сваког уметника. Та искреност која допире до људских срца.

* Где је уметност, данас, у музици? Колико смо је избанализовали и обезвредили, а шта, ипак, улива наду да још увек има наде?

Из године у годину, све је мање наде, али то није разлог да се сви приклонимо неким новим трендовима и стварамо музику од три тона, јер је она много више од тога. Уметност је много више од тога. Људи који су велики део свог живота посветили музици и школовању у тој области, знају колико је хармонија важна, колико је важан текст и његова порука, као и сама музика. Има, још увек, оних који се тога држе, због чега сам веома срећна, али се уметност у музици, данас, глобално губи и све се, мање-више, своди на три акорда. Ипак, то не треба да нас обесхрабрује. Морамо да останемо на свом путу, доследни и верни ономе у шта верујемо, што нас испуњава и чини срећним.

фото: Андреја Дамјановић

* Једногласно мишљење је да сте један од најбољих вокала на овим просторима, и од вас се, увек, много очекује. Колико то представља оптерећење?

Веровали или не, никада се не оптерећујем очекивањима људи и није то оно што ме брине. Увек остајем замишљена над тим да ли ћу успети да будем, као што сам рекла, боља од себе, да ли ћу моћи да пребацим ту границу. Као атлетичар, коме је, само један центиметар више, веома важан у сваком наредном такмичењу. Тако је и мени, као уметнику, тај један, ако могу да кажем, музички центиметар, врло битан. Све то оптерећује, али не у негативном смислу, већ представља позитивни мотор, који даје вољу и снагу да се, из песме у песму, буде бољи.

* Шта је у музици „Бескрајно“, а за шта, у животу, морамо да се потрудимо да то буде?

Та реч, „бескрајно“, поготово када је музика у питању, је у ствари, симбол за непрестану борбу за квалитет, за истину, за искреност, за праву поп музику. Све оно вредно и добро, у шта смо, као деца, веровали, а тиче се самог живота, познато је, и паметни људи знају да „бескрајно“, као категорија, не постоји, већ да се за све морамо потрудити, да је све подложно промени. Данас је нешто ту, сутра већ није, тако да, генерално, за све у животу се морамо борити, не само да остваримо, него и да задржимо, колико год је то у нашој моћи.

* Да ли, својим песмама, говорите много више него речима и, самим тим, откривате много о себи, што, негде, јесте енигма која вас, одувек, прати?

Слажем се у потпуности, јер све оно што не могу да изговорим, ја преточим у песме. Све емотивне дилеме и преиспитивања у животу, што моје, што мојих ближњих, налазе се у мојим песмама. Музика ми помаже да се изразим, да ослободим своје унутарње биће, које људи немају прилику често да виде, а које је, итекако, присутно.

* Колико су туга и бол, које толико снажно и емотивно изражавате кроз песме, нераскидиви део тог унутарњег бића, и да ли сте их прихватили као сопствену особеност?

Да је ово приватни разговор, могла бих да кажем доста тога, што би појаснило ситуацију везану за мене и моје биће. Овако, могу рећи да све оно о чему певам, није засновано на причама или неким измишљеним искуствима. Све се то преживело, видело и доживело, и ако човек снажно и дубоко пати, а искрено воли, или снажно и искрено воли, а дубоко пати, онда то не може да се не ослика и осети у његовим песмама. На крају крајева, није ни важно како ће ко то доживети, битно је како се човек осећа док пева одређене песме.

фото: Андреја Дамјановић

* Насупрот тој сети, стоји ваш оптимизам. Јесте ли, генерално, жена контраста?

Ово је сјајно питање. Заиста се може рећи да јесам. Верујем да сам снажна личност и да ми је због тога, вероватно, Бог дао да понесем можда и већи терет на својим плећима, јер не желим да одустанем, знам да морам и да могу, али сам сигурна да човека, у овом животу, могу одржати само нада, вера и љубав. Вера у то да постоји нешто заувек боље и лепше, нешто што све нас чека, после свих патњи које проживљавамо.

* Шта је потребно да не избледимо, као со у мору, у смислу људскости, духовности, емпатије?

Својој мајци сам, као тинејџерка, а и касније, у студентским данима, често замерала реченицу са којом нас је, свакодневно, испраћала из куће: “Увек стави себе на туђе место!” Заиста сам мислила да је то веома погрешно. Зашто ја стално себе морам стављати на туђе место, када нико други себе не ставља на моје, зашто покушавам да разумем, да оправдам, да опростим? Тек у овим годинама, схватам колико је била у праву, колико је љубав коју нам је пружала била велика, а све о чему нас је учила исправно. Колико је заиста важно, можда и најважније, да као људи не бисмо пропали, постали безлични, без духовности, без икаквог разумевања и емпатије, ставимо себе на туђе место и покушамо да схватимо како је другима. Најлакше је осудити, а најтеже оправдати човека, и зато је потребно да стално тражимо оправдање и опроштај за лоше поступке, јер нас то оплемењује, а друге људе чини бољим.

* Када данас ослушкујете себе, као зрела особа, као искристалисан глас на искристалисаном путу, као мајка, као жена која је имала и врло тешка, али и лепа животна искуства, шта чујете?

Тишину.

фото: Андреја Дамјановић

* Доследност и дубока емотивност су, свакако, ваше врлине. Шта су мане?

Кад говоримо о мојим манама, далеко је већа колона, него када су у питању врлине. Врлине, вероватно, заузимају веома мали део мог бића, а мана је и превише. Али, оно што не може да се оспори, јесте та искрена емоција, коју се трудим, свим својим срцем, да пружим публици и свим људима који пате, који воле, који су жељни љубави и утехе.

* Како изгледа царство вашег живота и шта вас, у њему, чини срећном?

Имам своје уточиште, које је потпуно интимно и о коме не говорим у јавности. Смисао свега, у мом животу, налази се далеко изван овога у чему сада живимо. Свакако ме најсрећнијом чини моје дете. Она ме и радује и оплемењује и чини бољом особом. Даје ми снагу да још више будем своја.

* Концерти у Београду и Новом Саду, већ постају традиционални. Да ли ће се, ове године, „Царство“, можда, проширити?

Концертна турнеја ће започети у Новом Саду, једанаестог новембра, после ког нас очекује Вршац, тринаестог, а затим и велики концерт у Београду, у „Сава Центру“, шеснаестог новембра. А онда крећу концерти по региону, којима се веома се радујем, јер су, на један начин, продужетак прошлогодишње турнеје „Царство“, која је дивно прошла и загрејала многа срца, највише моје. Наступам у Сарајеву двадесет четвртог, у Зеници двадесет петог и Тузли двадесет седмог новембра. Верујем да ће се људи добро провести и да су жељни квалитетних наступа, добрих песама и нове енергије, а највише љубави, коју сам, увек, спремна да пружим својој публици.

БОЉА ОД САМЕ СЕБЕ
* Шта је ваше основно правило као извођача, текстописца, композитора и педагога?

Прво правило је квалитет. Шта год радили, то мора да буде зналачки, стручно и квалитетно, било да су у питању музика, текст, аранжман или продукција. Као следеће правило, некако се намеће тежња да се, увек, буде бољи. Бољи од самог себе. То стално напредовање, у уметничком смислу, мени је веома важно.