ЖЕЉКО ЈОКСИМОВИЋ: Приватно сам други човек

ВЕЛИКИ интервјуи Жељка Јоксимовића су реткост. И то је сасвим довољно рећи. Због тога је овај, утолико више, драгоценији, личнији, лишен мистификације и читања између редова. Конкретан, ведар, отворен, зрео. Са музиком међу речима, као рукописом живота и трајања. Јоксимовић је један од најкомплетнијих, најуспешнијих и најталентованијих музичара данашњице. Жељко је један обичан човек. Два света. У њиховом средишту, све оно што чини срећу. Иза њега је двадесет година каријере, пред њим милиметар срца. Остало је у редовима који су пред вама. Писао их је Јоксимовић, лично. Потписао Жељко. За Новости онлине.

* Да ли сте, сходно својим амбицијама, сновима и жељама с почетка, учинили довољно, да би осећај среће и задовољства, данас, био потпун?

Верујем да сам учинио довољно и мислим да могу да се осећам испуњено и задовољно. Трудио сам се, током претходних двадесет година, да непрестано померам своје границе, да оно што нудим пубилици, пре свега, буде квалитетно, другачије и емотивно. Да у сваку своју ноту коју сам компоновао, или реч коју сам отпевао, унесем јако пуно емоција и љубави, и мислим да сам то успео да урадим. Није увек било једноставно. Као уметник, пролазите кроз различите фазе и периоде, некада вам неке ствари иду лакше, и стварате боље и квалитетније, а некада имате периоде када пролазите кроз емотивне кризе, и не можете до краја да направите производ какав, можда, желите. Али, никада нисам понудио публици нешто са чим нисам био потпуно задовољан. Због тога су неке песме чекале и по десет година да их објавим, али сам сваку објавио онда када сам за њу био спреман. Мислим да сам негде на половини свог стваралачког пута, и да је преда мном још тежи период, да наставим да стварам, у овим годинама, када је технологија једнако важна као и музика, и када публика слуша нешто што је продукцијски, можда, другачије од онога што ја желим да понудим. С друге стране, моји последњи хитови показују да моја публика и даље очекује квалитет, као и да је она све млађа, због чега се јако радујем.

* Којом емоцијом и каквим речима, у овом тренутку, после много искуства, описујете свој досадашњи пут и своју уметност?

Можда би прва реч била перфекционизам, а ако бирам емоцију, то би била потпуно искрена и чиста љубав. Те речи су прожимале читав мој рад. Бескомпромисан сам када је реч о квалитету, и то знају моји сарадници, не само они који, у музичком студију, са мном стварају, већ сви они који са мном свирају, учествују на мојим концертима или на снимањима. Ја водим рачуна о сваком детаљу и волим да све што направимо и одсвирамо буде перфектно. С друге стране, љубав је оно што ме је, све време, покретало. Ту, пре свега, мислим на љубав према музици и на љубав према мојој публици, као и поштовање које имам, за сваког од њих. Ту је и поштовање за све чланове мог бенда и мог тима, зато што је веома важно да, сви заједно, оно што стварамо волимо, поштујемо, вреднујемо и тако је производ који дајемо много већи и квалитетнији од свих нас понаособ.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Жељко Јоксимовић: Срна и Ана су музика за моје уши

* Чему вас је музика, у животу, научила, а да је најдрагоценије и, можда, представља темељ вашег успеха?

Музика ме је научила давању. Музика је нешто што почива на томе да узимаш и да дајеш, да будеш несебичан у томе, да оно што ствараш пустиш да живи, јер, заправо, музика почиње да живи тек оног тренутка када је пустиш од себе, када је даш и предаш другима. Тада, оно што си створио добија пун смисао, јер док је у твом наручју, у твом студију, само за тебе у твојим ушима, она на неки начин, чак и не постоји. Тако да, музика ме је научила да дајем и пружам, јер у тој размени, она добија свој смисао.

* У ком тренутку сте, током протекле две деценије, и чиме, зауставили стихију у свом животу и постали оно што сте данас, и као уметник и као личност?

Нека прекретница, креативна и музичка, у мојој каријери је, свакако, Евровизија. То је био један пројекат који је значајно утицао на мој живот и моју музичку каријеру, јер је требало веома прецизно компоновати песму, али и осмислити читав наступ, комуницирати са стотинама људи и то је тренутак када су ми се многа врата отворила. Пуно људи, на европској музичкој сцени, препознало је квалитет онога што радим, не само као певач, већ, пре свега, као музичар. Од тог тренутка, мислим да се променила перцепција људи према мени, као према ствараоцу, и верујем да сам, од тада, постао много стабилнији и сигурнији, да је мој музички израз имао једну потпуно другачију и зрелу ноту.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ИНТЕРНЕТ СЕ УСИЈАО: Бивша жена Жељка Јоксимовића је бомба

* Каква су „два света“ у вама? У чему су најсличнији, а у чему најразличитији, и колико те супротности осликавају ваш сензибилитет и карактер?

Два света сам ја, ван сцене и на сцени. Људи који ме познају кажу да нису то очекивали када су ме упознали, зато што сам на сцени храбар, распеван, веома концентрисан и посвећен музици, водим рачуна о сваком детаљу, да све буде савршено и квалитетно. Приватно сам опуштенији, некако другачији. Кажу да сам духовит, да умем веома добро да имитрам. Нисам ексцентричан у приватном животу, не волим да привлачим пажњу, ни на који начин, ни на једном јавном месту, чак их и избегавам. Не волим да упознајем превише људи, не склапам лако пријатељства, нисам неко ко може, приликом првог сусрета, да постане пријатељ са неким, просто сам опрезан у комуникацији. Срдачан сам са свима које волим, и њих има много, али нисам од оних који, веома брзо, са људима успостављају близак однос. А на сцени, то све успевам да урадим. Оног тренутка, када изађем на сцену и угледам своју публику, могу са њом да се повежем, да осетим оно што ми ти људи пружају и да им пружим оно што ја, у том моменту, осећам, а то је, заиста, велика љубав и захвалност.

* Због чега сте, понекад, пре свега, у емотивном смислу, „Оловни војник“ и када је то потребно бити?

Потребно је бити „оловни војник“ када се нађеш у тренутку у коме мораш да се заштитиш. Нису сви увек благонаклони. Има пуно људи који, и у нечем најлепшем, траже проблем или покушавају да обезвреде оно што радиш, и то не само у мом послу. Ту врсту критике, које је некада оправдана, а некада не, доживљавају сви на јавној сцени. Временом сам научио да нема потребе да ме погађа нешто што људи мисле и да свој рад, некако, одвојим од свог ега. Сада разумем да људи могу и да не воле неку моју песму, али да то нема никакве везе са мном лично. Ја мислим да је нешто добро, али ако неко други не мисли тако, то не значи да он мисли нешто лоше о мени. Тако да, „оловни војник“ сам онда, када се људи изјашњавају о мојој музици и мом раду, јер сам спокојан кад знам да радим најбоље што могу, а свако има право да има свој став.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЉУДИ СЕ УТРКУЈУ ДА ГА КУПЕ: Јована и Жељко Јоксимовић продају стан од 220 квадрата

* Ваш пут није био лишен сопствених погрешних корака и пораза. Који је био најтежи, а која победа најважнија?

Нисам, никада, било какве тренутке у мојој каријери, посматрао као грешке или поразе. Данас сам овде где јесам, овакав какав јесам, захваљујући сваком појединачном тренутку. Што се другог дела питања тиче, најважније су оне песме које људи воле, које траже и због којих воле ово што радим, тако да је свака од њих, током ових двадесет година, била моја победа.

* Да ли вас је,можда, у неком периоду, огромна популарност заслепила, и условила да себе, свој живот и рад, посматрате нереално и идеалистички?

Није, захваљујући томе што имам људе око себе. Још увек се дружим са људима који су ми били пријатељи и пре него што сам почео да градим каријеру. Када, можда, и помислим да сам нешто ванредно урадио, одем на моју „вајбер“ групу, коју имам са другарима из Ваљевске гимназије. Тад сам исти као сви, јер то и јесам, и немам никав идеал у вези са тим да сам нешто посебно и да посебне ствари радим. Има толико лекара који су спасили нечије животе, има толико адвоката који су заштитили невине, има толико људи који су урадили ванредне ствари, научника, и других. Мислим да је, у овом тренутку, претерано да, било ко, идеализује себе.

* Каква је музика, коју не чујемо сви, а коју „компонујете“ деци и Јовани, и чиме стварате такву музику?

Тренутно, у кући, можете чути прве слогове Ане и Срне, које склапају речи „мама“ и „тата“, и Косту, који бескрајно много питања поставља и кога, тренутно, занима зашто су нестали диносауруси. Чућете и Јовану и мене, који се слатко са њима смејемо и забављамо.

* За шта вам је, увек, у животу, недостајао милиметар срца и чиме сте га надокнадили?

Милиметар срца ми је недостајао да, можда, одржим концерте у неким јако великим просторима, за које, вероватно, тада нисам био спреман, чим их нисам одржао. Али, мислим да надокнађујем полако ту своју малу несигурност, тиме што ћу, у наредним годинама, испунити све своје жеље и снове и имати концерте у свим градовима у којима то желим.

* Давно је о вама објављена књига „Лично, Јоксимовић“. У међувремену се, много тога, променило. Ко је, данас, Јоксимовић, лично?

Отац четворо деце, Јованин супруг, композитор и аутор који се труди да прави добру музику. Возим мотор, обожавам технологију и серије, интересујем се о друштвено - политичкој ситуацији, свакодневно. Сваки слободан тренутак проводим у Атини, увек између рибе и меса бирам рибу, између пива и вина бирам пиво, а највише од свега, волим ракију свог кума Ненада Јездића.

* Шта нам, из вашег студија, доноси будућност? Ка каквим корацима усмеравате свој таленат и креативност?

То ни ја не знам. Пуштам да ме креативност и таленат одведу у следећи корак, за који сам сада спреман. Оног тренутка, када оно што осећам и знам, победи време, тада настане нешто што и мене самог изненади, тако да је само потребно да „пустим“ музику и она ће ме одвести негде.

ПРИЧА О ЈОВАНИ

Многе приче су испричане о Јовани и вама. Неке и превише сензационалистичке. Која је, суштински, најважнија и чиме је исписујете?

Сваким даном наше љубави и сваком годином у којој смо, једно другом, били подршка.