Ирена Јовановић: Поклони животу поштовање, и он ће те даривати љубављу

„СВИТАЊЕ“ и прва јутарња кафа са Иреном Јовановић обећавају успешан и леп дан. Мада, са њом су приче увек инспиративне, па и вече уз „Вечерње новости“ има својих дражи и неких новости које се памте, јер Ирена јесте личност и лице уз које период од сумрака до свитања није хорор.

Тренутно је гледамо раном зором, у улози насмејаног ранораниоца, који пут од стана до екрана уме да претвори у „Доручак код Тифанија“, па је излог у коме се свакодневно појављује, онај уз који вреди застати. Не мењати ни канал, ни јутарњи ритуал. Кафу вам неће загорчати, то је сигурно, а ни буђење, иако не бежи од тога да је „преступница“. И у том смислу је једна од ретких.

Поглед са Београђанке је усмерила ка ружичастим свитањима, схвативши да су нека јутра, ипак, паметнија од вечери, ма шта ко о томе мислио. И није погрешила.

На почетку још једног „Свитања“, са нама је поделила неке мисли које се обично, јутром, мотају по глави, док покушавамо да поздравимо дан и останемо колико-толико своји и оптимистични у овом времену суморних свитања.

Каква свитања су најлепша?

Јунска, ведра, кад се наслућује дан, док укућани дубоко дишу, а посао зове.

Које свитање никада нећете заборавити и зашто?

Свитање између 31. маја и 1. јуна 2001. године, када сам родила Луку и постала мајка.

Шта нам је потребно за јасна свитања и мирна јутра?

За живот ми је потребан видик, тако је сваког јутра, као да почињем са новом шансом у којој ваља потрошити преко осамдесет хиљада секунди, а људи са телевизије знају колико садржаја може да стане у минут. То ме чини одговорном и освешћеном у сваком тренутку.

фото: Анђела Стевановић

Кога не очекујете, а кога прижељкујете у свитање?

Не очекујем непријатности, а чула су појачана у то доба, када тек напуштате сан, па ми се чини да прижељкивање постаје сувишно. У тим сусретима са самим собом, у којима се из несвесног упуштате у свесно, једино што желите је да будете реални.

Да ли је јутро заиста паметније од вечери и како се то у вашем животу показало?

За сваки нови корак треба се припремити. Застати или, сасвим буквално, преспавати, освежити се сном. Сваки тренутак поклоњен Морфеју вишеструко се врати.

Које снове заборављате, а које желите да остварите?

Заборављам само оно чему још није дошло време. Привремено. Не одустајем од снова, покушавам да их укорпорирам у реалност. Снови су жеље. Жеље прате могућности. Њих треба поправљати.

Како изгледа Београд у четири ујутру, а како живот?

Београд је ноћу мали, провинцијски град, миран, у коме се јасно чују, дневном буком, утишани звуци: шуштање лишћа, болнички вешераји, понеки лавеж или шкрипа кочница залуталог аутомобила. И кораци низ улицу. Моји.

Са ким је најпријатнија прва кафа? Са вољеном особом, самоћом или неким трећим?

Уз прву кафу, екипа „Свитања“ постала је блиска и посебна, пријатељска. Црна кафа мирише јаче, она ублажи адреналин живог програма, нивелише оно стање „међу јавом и мед сном“, па је, иако волим јутарњу тишину, кафа у „Свитање“ постала врло утицајна у мом дневном распореду.

Коме сте пожелели да загорчате и кафу и живот, и како се односите према онима који су то вама урадили?

Учим из сваког разочарења. Учим и да се штедим, да не нападам и не губим контролу.

Има ли љубав омиљено доба дана или живота?

Ако животу поклониш поштовање, он те дарује љубављу. Онда је свако доба омиљено.

фото: Анђела Стевановић

Више од годину дана је прошло од како сте са Студија Б прешли на Пинк. Како, кроз ружичасте наочаре, изгледа Београђанка?

Са врха те зграде свет је увек био ружичаст.

Када данас изговорите „Београде, добар дан“ какав је осећај?

Увек исти. Као некада.

Ко гледа „Свитање“, а коме није место у „Свитању“?

Све више људи се буди уз „Свитање“. „Шер“, Оскар телевизијског тренутка, показује да смо задобили поверење и да морамо подизати квалитет, како би тај програм покрио најразличитија интересовања, јер он и јесте оно што се некада звало „колажни програм“ информативног карактера.

Да ли је медијска сцена Србије „суморно јутро“ или „златни дан“?

Има и једног и другог. Не треба очајавати, већ радити и бирати, са стилом и аргументима.

Да ли живимо у земљи у којој, док једном не смркне, другом не сване?

Мислим да је то појединачни принцип који треба ставити „ад ацта“.

Када је паметно ставити тамне наочаре и искључити телевизор?

Уколико човек научи да разуме стварност и себе у њој, схватиће да спољашње узроке ми не можемо да мењамо. Једино што преостаје је да се усмеримо на сопствене капацитете, да из њих, за себе и своје ближње, извлачимо алтернативе.

фото: Јелена Ђукић

Кроз какве наочаре данас посматрате стварност, себе, децу, брак, а да вас то у потпуности одређује?

Јачам вољу, користим дан, не предајем се летаргији. Волим умерену тишину повремено, ради оснаживања. Све остало тече.

У чему сте преступница и увек ћете то бити?

Само у наслову своје књиге.

Које „Вечерње новости“ ћете увек памтити?

Оне у којима су излазили моји први лапсуси са телевизије. Опомињали су на задивљујуће забаван начин.