Марко Луис: Лепо је бити мигрант у Србији

МУЗИЧАР Марко Стојановић Луис вечерас ће у Дому омладине Београда одржати концерт којим почиње регионалну турнеју “Бескрај”, названу по његовом новом студијском албуму. Улазнице су распродате још пре 15 дана, а син легендарног певача Љубише Стојановића Луиса, каже да је изненађен великим интересовањем публике. Марко Луис, чији музички израз представља комбинацију различитих стилова, први пут ће певати искључиво своје песме, али не и ауторске композиције које је снимио са бендом “Маракуја”, пре него што је започео соло каријеру.

- Ово ми је прва велика турнеја и први прави концерт у каријери - каже за наш лист Марко Луис, који је рођен у Немачкој, где се годинама професионално бавио кошарком. - Нисам могао ни да помислим да ћу распродати концерт. У шоку сам. Турнеја је прилика да видим како публика реагује на моју музику. “Маракуја” представља велики део мог живота, али не бих мешао ту причу са овим што сада радим. Певаћу искључиво своје песме, без обрада.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Марко Луис песме посветио родитељима

- Препуштам то људима из музичког бизниса, не волим да се ограничавам жанровима. Стварам оно што је кроз живот утицало на мене, што се певања тиче то је соул, а када је реч о аранжманима, реге, фанк, традиционална музика Балкана, све до Индије и арапских земаља. Волим да мешам модерне жанрове са традиционалним мелосима и то је мој аранжмански печат.

* Колики је утицај имао Луис на сегмент традиционалне музике у вашем уметничком изразу?

- Волим да миксам жанрове а то је и он радио. Много је утицало то што смо слушали у кући, наравно, и очева музика. У нашем дому је увек била присутна најразличитија музика. Омиљене очеве песме су ми “Цвеће цафнало”, “Не куни ми, не ружи ме мајко, “Неверно плаво око” као и “Довиђења”, коју је отац обрадио и снимио осмадесетих година али мало је познато да је то опроштајно писмо Сергеја Јесењина.

* Какав однос имате према ономе што је радио ваш отац?

- То ми је било нормално вероватно због тога што сам одрастао у Немачкој. Сестра Маја и ја нисмо били оптерећени тиме, у школи су знали да нам је отац уметник, али не и ко је он. Били смо много поносни на њега. Одувек сам желео да постанем перкусиониста, јер је отац свирао конге и друге перкусије. Као дете био сам дебео и желео сам да будем као он, све док нисам одлучио да пређем на кошарку. Када сам имао 21 годину вратио сам се музици и испунио сан да се преселим у Србију и овде упишем факултет. Рођен сам у Немачкој, овде сам “мигрант”.

* Како је бити мигрант из Немачке у Србији?

- У Немачкој сам се осећао као странац, јер сам Србин, а овде сам увек Немац. То ми је сасвим у реду. Већи део живота провео сам у Минхену, мада је Србија била мој дом. Нисам се покајао. Било је тренутака кад сам размишљао да се вратим, али то увек могу да урадим. Лепо ми је овде, супер ми је било и на Факултету драмских уметности у Београду, на катедри за звук. Сада сам завршио мастер. Када сам одлучио да се више не бавим кошарком, спремао сам се годину дана за факултет и научио ћирилицу.

НАШ саговорник био је перспективан кошаркаш. Играо је у прволигашким клубовима, али и за кадетску и јуниорску репрезентацију Немачке.

- Када сам почео да се бавим кошарком знао сам да ћу дати све од себе да успем - каже Марко. - Али већ тада сам одлучио да ћу баталити кошарку ако до 22. године немам сигуран уговор, и бавићу се едукацијом. Тако је и било. Некад је чар у ризику, а ја сам учио на туђим грешкама.