Шојић чучи у сваком од нас

ЛАЂА, она бела, којом кормилари Срећко Шојић, у уторак ће поново испловити из луке РТС. Међутим, како јој ово није први пут да је виђена на програму Јавног сервиса Србије, изнова освојивши симпатије и осмехе гледалаца, предвиђамо јој и ново усидрење.

Чим омиљени негативац „с брчићи” буде почео да пада у заборав, видећете, ето њега опет... Једнако неодољивог „као шећер” и довољно иритантног да нас подсети на то да од „шојићизма”, нажалост, ни милиметар нисмо одмакли!

- Пошто је „Бела лађа” моја последња серија, није имала прилике да се много репризира. Кад год у јесен касно крене нови циклус, претходно се репризира стари. Тако да су први циклуси до сада емитовани три - четири пута, а претпоследњи једанпут. Сада је у цугу ишло свих 90 епизода. Случајно сам пре три недеље сазнао да је била најгледанија на свим каналима, после „ТВ слагалице”, а и многи познаници ми говоре да је и њихова деца гледају - каже Синиша Павић, аутор серије.

Нови гледаоци нису били ни у десетогодишњем плану у време када се први пут појавио Шојић и прославио у филмском серијалу „Тесна кожа”. То значи да су упознали најмрачнију страну Срећковог лика. Они времешнији, који су уз њега расли, знају да је млади Шојић био једнако блентав као овај стари, али безазленији. Деловао је као усамљени уникат, али реалност нас је изненадила понудивши копије.

- Појавио се као мали социјалистички директор који прави комбинације у предузећу, а завршио као председник политичке странке који одлучује о нашим животима - каже Слободан Терзић, уредник серије.

- Павићеве серије су суштинско сведочанство наших живота на овим просторима. Говоре о породичним односима, о Пантићима који су целог живота несрећни дужници, као већина овог народа, а с друге стране о ситним хохштаплерима који су током приватизације успели да упропасте предузећа и постану партијски шефови или тајкуни.

И аутор потврђује да Шојић с почетка и овај данас - нису исти.

- Лик сам текстуално обогаћивао. Више није било речи само о односу Шојић-Пантић, већ о Шојићевом односу са свима осталима. Он је постао Карпов који игра на 20 табли - са полицијом, политичарима, Ћирком... Његово самопоуздање је увек било јако, али је раније командовао само „Пантићима”.

Међутим, како данас у парламент може да уђе свако, добио сам идеју да употребим човека који је све способнији да опстаје у друштву, на блеф и превару, који нема знања, искуства, амбиције да уради нешто вредно, али има способност да сваку ситуацију обрне у своју корист. Не постоји ниједан лик у серији кога Шојић није преварио - каже Павић. - Тема „Беле лађе” су политика и друштво политизирано до апсурдних облика.

Политика се у све меша, али иако сви о њој мисле лоше, већина би да уђе у политику, јер се ту, нажалост, може и без знања. Иза тога стоји и новац - у Америци огроман, а код нас га нема довољно и то је управо клизавост нашег политичког терена. Тај новац кога нема довољно постаје веома важан за свачији опстанак.

Како се онда догодило да, знајући да је негативац над негативцима, спреман и на најподлија дела не би ли се докопао моћи и новца, Шојић постане истовремено и вољен? Јесмо ли сви изгубили компас који треба да нас усмери ка правим вредностима? Чему и коме се заправо смејемо?

На трагу одговора је песник и књижевник Горан Бабић. Називајући Шојића симпатичном барабом, истиче да ће он дуго поживети у овом менталитету.

- За мишљење о Шојићу требало би питати искључиво младе људе, оне који ће с њиме проживети свој век, јер он неће с нама изумрети. Можда су га произвеле сумануте године овдашње транзиције (у преводу пљачке), а можда је и старији. Можда је наше горе лист, а можда је и Европејац, није га лако уоквирити без остатка.

МОРАЛНИ АУТИЗАМ ГЛУМИЦА Љиљана Драгутиновић, која у серији игра Пантићеву жену Персиду, сматра да су Павићеве серије претрпеле све удесе друштва, а да су и даље актуелне, као у време када их је писао. - Очигледно је да су пишчева предвиђања добра. Он пише о ономе што се догађа, али и о ономе што ће нам се десити. Стварност на силу улеће у његов папир и исписује га сама. Зато су његове серије најгледаније - каже глумица, која је играла Наталију Шћекић у Павићевим „Срећним људима” и Вукосаву Шћепановић у „Стижу долари”. - Шојић је духовито написан, а уз то, игра га глумац са највећим шармом, Лане Гутовић. Шојић је чиста гротеска, почев од спољашњег изгледа до тога да је реч о духовном инвалиду и моралном аутисти. Сурова реалност и Шојићи иду руку под руку.

Чињеница да се у народу „примио” као мелем на рану говори да нам није стран и да на неки начин живи у овдашњој свакидашњици. Понекад помислим како „шојићевштина” вреба и тиња у сваком од нас, а прилике је избацују на површину кад друштву ослаби имунитет. Вирус „шојићизма” додуше није смртоносан, али лека ни вакцине нема. Потребно га је прележати уз „кафућино и виски са хледом” - закључује Бабић.

Слободан Терзић истиче да није случајно што је у свету приметан тренд политичких серија, озбиљних драмских попут „Куће од карата”, „Премијерке”...

- Наша „Бела лађа” је хумористичка, како бисмо лакше прогутали горку пилулу, јер тешко је гледати Шојиће који су свуда око нас. Нико неће да призна да је Шојић, а у свакоме од нас и политичара има га. Он нема суштински ниједну позитивну особину. То је човек са урођеном грешком.

Павић тврди да ни Шојић ни његов Шурда нису позитивци, с том разликом што је Шојић осведочени негативац, а Шурдиловић не уме да искористи ни оно што има позитивно.

- Зато су ти ликови омиљени, јер свако од нас има нешто од њих. И, да се не заваравамо, не смејемо се Шојићу само зато што смо друкчији. Смејемо се помало и себи. Има људи који желе часно да проживе и раде свој посао, али су принуђени да се „уплету” тамо где им није место, користећи шојићевска средства да би лакше опстали, јер тамо где припадају - места нема.

Прослављени ТВ аутор присећа се сцене када Хаџи-Здравковић (игра га Предраг Ејдус) дође у студио код Оливере Ковачевић, па „запени” о Шојићу.

- Када га Оља пита зашто га толико напада, он јој одговара: „Па, ви не примећујете шојићизацију Србије”! Он се шири, множи се”. На примедбу водитељке да претерује, Хаџи-Здравковић јој каже: „А једног дана кад дођете на посао и видите Шојића на месту вашег шефа, онда ћете да се лецнете...” То је прича о томе да ли се Србија „шојићизује” или не, и има ли отпора према томе.

Али атрактивност коју смо постигли са тим ликом помало је бацила у други план неке друге изванредне улоге у серији, а Шојић нити би постојао нити био тако посебан да се није сударао са њима.

И Терзић сматра да је онај који „вуче гени из родни крај” неправедно оставио у сенци многе друге маестралне роле, без којих серија сигурно не би била оволико гледана. Ту су улоге које су остварили покојни - Петар Краљ, Миленко Заблаћански, Ђуза Стојиљковић, Душан Голумбовски. Па Мина Лазаревић, Милан Васић, Саша Дунић који је мајсторски одиграо Ћирка...

- Ипак, најзанимљивији лик у „Белој лађи” је Хаџи-Здравковић. Он је лице и наличје политичара. Има пророчку реченицу: „Док ми схватимо, овај ће Шојић да дође до Академије наука, Удружења књижевника, и на телевизију”.

Ако увиђате било какве сличности са реалношћу, обратите се свом лекару или фармацеуту како бисте на време започели терапију уз „виски с хледом”. И тако до следеће репризе.