Воја Недељковић: Нећу да будем зомби

ТЕШКО је наћи Земунца који није поносан на свој град, па није ни чудо да смо шетњу са Војом Недељковићем започели управо у овој (званично) београдској општини. Војина веза са Земуном почиње 1889, када је, три лета пре Тита, рођен његов деда. Тада се, присећа се Воја прича предака, вода пила из Дунава, а река зими прелазила воловским колима, након што би по леду била бачена слама.

- И веш су прали на Дунаву, тако што су узимали цеђ од пепела. Нису користили омекшивач, али је било чисто. Било је то, чини ми се, здравије и спорије време - прича Воја који је и сам закачио безбрижност неких других времена.

Док се стрмим калдрмисаним улицама пењемо ка Гардошу, присећа се како су се овуда, као клинци, санкама спуштали све до Кеја. А на врху Миленијумске куле одакле пуца поглед на цео Земун, али и Београд, враћамо се у 21. век.

- Највећи проблем не само Србије, него западне цивилизације, јесте тај што смо постали конзументи. Као нуспродукти савременог друштва, крећемо се од тачке А до тачке Б као зомбији, без много размишљања. Диктирају нам шта да једемо, где да идемо, шта да волимо. Заборавили смо да поставимо питање: шта ја желим? Да ли желим да будем једна од оваца у тору, у ком пас лаје на њу, а чобан је удара штапом? Ако сам већ овца, боље да скакућем сам по ливади.

А није самостално скакутање тако тешко, примећује Воја. Упркос друштву које би да нас укалупи и наметне своја правила.

- Са 50 година, када схватам да сам увелико у другом полувремену живота, чак и уз продужетке, ако судија буде свирао, знам да по разним питањима морам да поштујем друштвене норме. Али, шта ћу да радим код куће, шта ћу да читам, шта нећу да гледам и шта хоћу да слушам, о чему ћу да причам... то је питање мог избора.

Склоност људи да коментаришу туђе изборе Воју не изненађује. Када је тек прихватио водитељску улогу у „Звездама Гранда“, није било мало оних који су сматрали да је то испод његовог нивоа.

- Не кажем да бих се добро снашао у неким другим „Грандовим“ емисијама, али у овој, где покушавам да извучем емоције од кандидата, њихових пратилаца и пријатеља, а уз то се и шалим, не видим ништа скаредно. Не гледам ником у длан, тарот или звезде. То је мало срамота, то је злоупотреба људи. Али ми смо склони уопштавањима и претеривањима, да оно што не волимо или не разумемо, прогласимо за лоше, кич или шунд.

- Најбрже ме изнервирају глупост и безобразлук, па кршење правила по сваку цену да бисте били другачији. Ево, на пример, као ова дама која скреће без жмигавца и пише поруке док вози. Да се вратим на претходну причу, живите у друштву и неке његове норме, попут саобраћајних прописа, треба да поштујете. Нисте мање овца ако почнете да газите пешаке.

Када смо се уверили да наш саговорник поштује саобраћајне прописе, питамо га шта му је, после скоро три деценије рада, неостварена жеља на телевизији.

- Ух... Водио сам радијску емисију из авиона, радио дочеке спортиста после освајања медаља, извештавао са првенстава из разних спортова, са мостова за време бомбардовања. Водио сам квизове, шоу програме, фестивале, прославе годишњица фирми, отварање трговинских објеката „Идеа“, „Меркатор“ и „Темпо“. Све радње су моје, ја сам у ствари монополиста... Не знам која форма ми је остала.

- Нећу да се понављам, да ми стално буде једно те исто. Дај нешто другачије, може и друга земља, и занимање, и пол. Што да не? Па да видимо како ће да буде.

НИЈЕ СВАКО ЗА ВОДИТЕЉА

ГЛЕДАЈУЋИ ТВ програм, стиче се утисак да свако може да буде водитељ. Може ли заиста, питамо Воју.

- И ја мислим да могу да возим авион, само треба да научим. Тако и они, могу, али треба да науче. Да говоре, мисле, читају, да се образују и понесу елементарно васпитање из куће. И да понуде још нешто осим прекрштених руку, ногу и осмеха.