Славим живот сваког дана

Смета ми што се у медијима стално понавља иста прича о Славку Ћурувији. Све се своди на концепт - новинар који је убијен на Ускрс. Ја не желим да се он тако памти. Хоћу да се људи сећају ствари које је за живота радио. Зато смо одлучили да ову годишњицу татине смрти обележимо славећи његов живот и направили смо изложбу која ће се после Београда преселити у Нови Сад, затим Загреб и Ниш. Размишљам и о књизи о њему и "Дневном телеграфу".
Десет година након убиства свог оца, ово нам говори Јелена Ћурувија-Ђурица. Са младом глумицом разговарамо у Пионирском парку. Говори смирено, опуштено али одлучно.
Иако каже да је званично незапослена, никако није докона. Глуми у неколико представа у ЈДП и Београдском драмском позоришту где тренутно припрема "Анђеле у Америци" у режији Горчина Стојановића.
- Уживам у свакој представи јер је увек реч о новом процесу са новим људима и другачијом атмосфером - каже Јелена. - Највише ми прија процес стварања. Имам срећу да играм у представама које волим и са људима који су ми драги. То никада није само - дошли смо и одиграли представу. Увек се појавимо раније, попијемо кафу, а после наступа наставимо дружење.
Чак и када исти текст понавља небројано пута на сцени није јој није досадно. Сваки пут је, каже, другачије.
- Увек се трудим да са својим партнерима оставим простор за неке мини импровизације коју публика не види. Реплике су исте, али је наш однос другачији. Некада се гледамо дуже, некада се додирнемо, некад не, каткад се уопште не погледамо. Сваки пут ослушкујем партнера као и он мене. Никада не одрађујемо посао.Осећамо одговорност према публици која је одвојила своје време и новац. Постоји прича да, ако си болестан или те нешто боли, чим изађеш на сцену тај бол се заборавља и то је тачно - због концентрације текст на улогу коју играш. Јуче сам била на путу, дошла сам преуморна, играла сам "Елинг" у БДП и питала се како ћу да изгурам. Али, представа је толико позитивна и публика тако лепо реагује на њу да смо сви после наступа били одморни.
Ипак, некад је уморна и доста јој је свега. На крају сезоне једва чека лето и одмор. Опушта је време које проводи са пријатељима.
- Када радим, пре подне сам на пробама, увече представа, поподне са породицом и тек ту и тамо са пријатељима. Кад одмарам, трудим се да обновим свој однос са њима.

Када има времена бави се фотографијом. Лепо време користи да се посвети цвећу на својој тераси. Труди се да живот организује тако да јој буде лепо и када ради и када одмара. Мисли да је то поента живота.
Обожава филмове и кад год нема представу - иде у биоскоп. Очи јој се цакле док за заносом објашњава да, као професионалац, филмове посматра другачијим очима:
- Ја региструјем на нивоу разума неке ствари које публика прихвата на нивоу емоција. Посматрам како редитељ кадрира, шта фокусира, каква је фотографија, каква глумачка средства користе глумци да би одиграли. Ипак, када ме ухвати филм, препустим се и заборавим на техничке ствари. Омиљена глумица ми је Кејт Бланшет. Волим је зато што је јако интелигентна, сензуална, специфична. Лепа је, али када треба зна да буде ружна. Није од оних које стално морају да буду лепотице, игра улогу до краја и свакој да живот и то богат.
Јелена се опробала и у новинарству. Као средњошколка "замерила" је оцу што у новинама нема прича о ноћном животу и предложила да покрене рубрику која би се бавила клубовима и андерграунд сценом.
- Рекао је може - ако ћеш ти то да радиш. То је било феноменално јер сам имала седамнаест година, витлала сам сам ноћу по граду и спојила корисно и задовољство. Осмислила сам рубрику која се, ако се добро сећам, звала "Кроз Београд". Радила сам то у "Дневном телеграфу" док нисам уписала факултет и отишла у Нови Сад. Волела сам да проводим време тамо. У редакцији је била фантастична атмосфера и имала сам прилику да будем са татом. У то време тамо је био центар Београда, све што се дешавало на улици завршавало је у редакцији "Телеграфа".
Оца се сећа као строгог, али, како каже, правичног. Волео је да се посвети својој деци, па макар то било пола сата шетње у парку. Она и брат увек су са Славком могли да причају о суштинским стварима у животу.
- Не могу да кажем да имам сећање на њега јер је он и даље у мени, и ту ће увек бити. Не знам да ли су то гени, крв или мој карактер за који кажу да је доста сличан његовом. Последњих година његовог живота ми смо доста времена проводили заједно. Рекла сам свом професору Бори Драшковићу да ме неко време неће бити на факултету и он је то разумео. У то време Славко је организовао трибине по Србији под називом "Није српски ћутати". Ја сам се трудила да идем на та путовања са њим. Из моје, тада доста дечје визуре, ја сам мислила да тако бринем о њему. Желела сам да видим да ли је добро, да ли једе, како се држи, да ли има снаге и да ли стварно у великој опасности. Била сам ту првенствено да му будем подршка, да га загрлим кад треба. У то време ја нисам могла да замислим да њега нема.
Јелена данас живи у стану свог оца испред кога је убијен. Првих година, прича, било је јако мучно. Често је помишљала да се одсели али из техничких разлога није успела.
- Сада већ осам година живим тамо са својим мужем и ми смо већ створили неки свој свет. Стан сада много више личи на нас јер он је тамо живео само две године. Глупо је везивати се за место. Као - ту је убијен, ту је седео. Ја сам сигурна да је њему тамо где је сада много лепо. Генерално имам тај став према смрти да људи оду на једно боље и чистије место, и тешко је нама који остајемо да се изборимо са тим недостатком. Имам неки мир са њим.

БЕЗ БЕЗ ПАРАНОЈЕ

Са државом, одговорном и за убиство и за отаљавање истраге, није склопила мир. Када говори о томе, у гласу се осећа бес.
После десет година тешко да више и могу да се нађу конкретни докази. Мислим да ту никога није претерано брига. Поготово у овој ситуацији у којој се земља годинама налази. Криза је и људи остају без посла. Постоји много ствари којим се држава пре бави него овим. Не бих да улазим у параноју и да мислим да то некоме не одговара, али оставићемо отворено и то питање. Баш због тога ја желим да преоријентишем свој бес у нешто позитивно и подсетим људе на његову храброст и креативност.