Рогама кожа отишла на шиљак: Како је осиромашен сточни фонд у Старом Влаху

ОДВАЈКАДА је сточарство у Старом Влаху било основни извор прихода, али су две мере власти задале ударац од ког се никад није опоравило. Најпре су, коју годину иза Другог светског рата, затирали козе државним уредбама, и ревношћу свих оних који су имали власт и пендрек и уз подршку доушника, а онда је уследила и принудна меринизација оваца почетком шездесетих година 20. века. То је, уз индустријализацију и сеобе, допринело да многобројна села остану без подмлатка и да се гасе огњишта.

У селима под Муртеницом још се препричавају две анегдоте из чемерног живота тих година. Сељак Ранко Гороњић, из Ојковице, дуго је готово сваки разговор са комшијама започињао казујући: "Нема опаснијег закона него за козе!" Нису му комшије замерале, јер су знaле да није одавао где су скривене козе неколико домаћина, па је допадао апса и привијао јагњећу кожу, лечећи убоје од батина. А сирота Круна Грујичић из Драглице је козу скривала у подруму и носећи траву у покриовцу да је прехрани, уходама се правдала: "Уватила ђеца зеца, па морам да га нахраним..."

- Само су то сестре Милунка и Милијана Стеванетић могле да издрже! - још понављају сељаци подјаворских села, подсећајући како су упорно браниле козе скривајући их по стенама и окапчинама у клисуре Увца, проводећи са њима и зиму у пећинама.

НА збору у Божетићима учесник НОР-а и политички активиста неколико година иза рата агитовао је затирање коза, тврдећи:

- Козе ће уништити Златар, остаћемо и без осталих шума...!

Важног друга у говору прекинула је Иванка Џекулска, како су звали отреситу удовицу из Горњег Трудова.

- Лажеш, Ћуко! Неће козе, Ћуко, секира и људи ће слистити гору. Не дирај козе, сиротињску мајку!

Узалуд су били пророчки вапаји старице испод Шанца, као и тврдње сточара да козе тамане купиништа у шумама и врзине у забранима и тако помажу расту шумског подмлатка.

Бранио је народ козе скривајући их по стенама и пећинама, али је све што је имало власт и пендрек, уз подршку доушника, притезало сељаке, па је белкама и рогама - кожа отишла на шиљак.

СТОЧНИ фонд осиромaшен ратним пустошењем и поратним нарезима и прирезима, крчмљен је кратковидошћу комесара и планера аграра. Њихова неукост обијала се народу о главу. После затирања коза, на ред је дошла принудна меринизација оваца, којом се почетком шездесетих година прошлог века из стада прогонила домаћа пасмина - руда и праменка, а хтела запатити мерино овца, негде са топлих пашњака Шпаније.

Неповерљиви на сваку новину, сељаци су пружали отпор, трпели батине и затвор, плаћали казне за браве скривене у безданима и вртачама или овнове у кацама и на таванима штала. На уста им се набијале корпе од прућа да не блеје и одају скровиште, а ноћу их пуштали у торове. Неумољива власт присиљавала је домаћине да догоне стада у "музаре" за вештачко осемењавање...

А сељаци, "вични свакој рђи", узимали су "на зуб" све који су се товарили на народну грбачу, тврдећи да ће мерино јагњад због висине и хладноће добити "јевтику". Тако је старица пред десетинама душа у центру села клела оне што открише скривено стадо, а на пункту, јетко и сочно крпила актере меринизације, загледајући ветеринара и помоћника:

- Немој ти, ћелави, нека овце мрче овај кудрави, што има бујнију косу, биће боље руно. Али, немој да се помркују!

ОВАН НА МОТОРУ

Народ се бранио и песмом:

- Овце моје, спавајте у тору, доћи ће ви ован на мотору...

Једног од певача привела милиција, па се натреса и издире командир:

- У затвор ћеш ти мене, 'тицо. Буниш сељаке, певаш, изврћеш власт руглу!

- Тај што код нас мрче овце не зна ни сонице да вози. Јесенас су у село на мотору долазили само друг из Комитета и командир станице...