Илија Завишић: Деца су моја судбина

БРЗ као муња, јак као земља, тутњао је поред десне аут линије и ретко ко је могао да га удари или заустави. Илија Завишић (рођен 10. јануара 1952. у Доњем Милановцу) је из Хајдук Вељка прешао у Партизан (170 утакмица, 26 голова), али пре него што је постао стандардан првотимац црно-белих, морао је годину дана на каљење у Бор (33-5).

- Мени је то каљење много помогло, јер дошао сам из Српске лиге у Партизан и ону јаку југословенску лигу и тешко је било и очекивати да ћу добити шансу. Тренер је био Гојко Зец, после је дошао Велибор Васовић, и ја сам отишао у Бор. То је за мене била прекретница, играо сам стандардно, за кратко време сам стасао, Бор се вратио у Прву лигу а ја у Партизан - сећа се тих почетака Илија.

* Осам сезона у Партизану, шта је обележило то време?

- Две титуле, освојене 1975. и 1977. године, али и освајање Средњоевропског купа, победили смо Хонвед у финалу са 1:0 и то је био први и последњи европски трофеј Партизана.

* Играли сте са практично три црно-беле генерације?

- Тако је, прва генерација је била са Ћурковићем, Пауновићем, Илијом Катићем, Бјековићем, Вукотићем, Бором Ђорђевићем, Владом Пејовићем... Када смо освојили прву шампионску титулу, 1975. године, у тиму су били Иванчевић, Голац, Куновац, Гајица Ђуровић, Козић, Шоња Томић, Бјековић, Вукотић, Бошко Ђорђевић, Аранђел Тодоровић а водио нас је Тома Калоперовић. А 1977, играо сам са Боротом, Голцем, Томицом Ковачевићем, Хатунићем, Ненадом Стојковићем, Ацом Трифуновићем, Шекијем Јовићем, дошао је Слободан Сантрач... Е, тај шампионски тим је био тим за велика дела и уместо да се појачамо и будемо у врху Европе нама су отишла два најбоља играча, Моца и Ненад Бјековић.

* Провели сте четири лепе године у Ајнтрахту из Брауншвајга (86-19)?

- Ајнтрахт је клуб са великом традицијом у Немачкој, први шампион Бундес лиге. У моје време је увек био у средини табеле, тренер је био чувени Ернст Хапел, а перјанице су били голман Франке, центарфор Ворм, шведски репрезентативац Борг, немачки Гаја... Играо сам заиста добро, добио сам позив од Хамбургера, нису ме пустили а већ наредне сезоне, ХСВ је постао првак Европе, предвођен Хрубешом, Магатом, Калцом, Хартвигом, Милевским... То никада нећу прежалити.

* Каријеру сте завршили у Раду (45-7), како, зашто?

- Имао сам 32 године, Немци су ми нудили нови уговор, мада је Ајнтрахт већ дрмала финансијска криза, али ја сам хтео нето уговор, а они су ми нудили бруто. Деца су већ кренула у школу и ја сам се вратио. А да обучем дрес "грађевинара" наговорио ме је тадашњи директор Пера Пешић. Одиграо сам годину дана, а у одлучујућем мечу играли смо нерешено са Радничким (1:1) на Бањици, они су отишли у Прву лигу, ја у пензију.

ГЕНЕРАЦИЈА 1976: Партизанови асови Ненад Бјековић, Илија Завишић, Момчило Вукотић, Сима Николић и Предраг Томић

- Ма, у моје време премија је била да будеш на ширем списку. Конкуренција је била паклена а, на пример, само из Вележа репрезентативни дрес су носили Марић, Бајевић, Владић, Халилхоџић... а где су ту играчи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука. На мом месту играли су Пижон Петровић, Попивода, Жунгул, Вабец... Можда сам могао да играм још неки меч више, али не жалим се. Вечно ћу памтити две утакмице. Меч са Бразилом у Бело Хоризонтеу (0:0) пред 100.000 гледалаца и дуел са Аргентином на "Бомбоњери" у Буенос Ајресу. Тај тим "гаучоса" нас је победио незаслужено са 1:0, а само три месеца касније Кемпес, Луке, Хаусман, Пасарела и компанија постали су прваци света.

* Када сте се одлучили за тренерски посао?

- Оставио сам фудбал али сам знао да не могу без лопте. А онда ме је деда Млађа из Рада натерао да почнем са тренерским послом. Уписао сам одмах и Вишу тренерску школу код др Вељка Алексића у првој генерацији, заједно са Грофом Божовићем, Митошевићем, Крчмаревићем, Личанином... тада још није постојала профи лиценца. После неког времена, велики играч и још већи човек Владица Ковачевић ме вратио у Партизан.

* Цео живот малтене у Партизану, увек у млађим категоријама, да ли је постојала жеља да постанете тренер првог тима, да ли је до сада било прилике да добијете шансу?

- Истина је негде на средини. Ја нисам од оних који се намећу, радио сам и веровао да ће они који требају препознати тај мој рад, а искрен да будем, ни друга страна није била заинтересована да ме погура, пружи ми шансу. Не љутим се, тако је то у фудбалу.

* Планови за будућност?

- Преузео сам нову генерацију, 2005. годиште, то су клинци предтакмичари, за мене изазов. Спреман сам, а очигледно је да се деца моја судбина!

ФОРМИРАО ЖИВКОВИЋА, ЛУКИЋА, ПАНТИЋА
* ИЗВЕЛИ сте на пут "класу 1996" чији су предводници били Андрија Живковић, Саша Лукић, Данило Пантић?
- Та деца су дошла са 13 година и са мном провела пет година, више сам био с њима него са породицом. Жао ми је што су неки отишли прерано јер да су остали бар још годину дана, на пример, у Телеоптику, заједно би се вратили у Партизан и направили чудо. А и клуб би много више зарадио. Погледајте само ово: пре годину и по дана играли смо на турниру у италијанској Матери, тукли смо лагано и Лацио(2:0) и Интер(3:0) а у финалу и Рому(4:1), њихови тренери су се хватали за главу, нису веровали да неко у тим годинама може тако добро да игра.