Ивица Осим: Велика Југославија је многима сметала, али се од прошлости не живи
17. 01. 2015. у 20:33
Постали смо стакленик одакле беру таленте и одводе их. Ишли смо или у небеса или у понор, код нас нема средине - каже легендарни фудбалски филозоф
Ивица Осим Фото: Архива ВН
СА ове дистанце, после две деценије, види се некако по свима нама да нисмо џабе ратовали. Срозао нам се фудбал, срушиле се вредности, утањили се новчаници. Неко је сигурно "типовао" и на тај резултат "на семафору".
Овако Штраус са Грбавице, легендарни Швабо, непревазиђени фудбалски филозоф с ових простора, Ивица Осим, за "Новости" описује садашњу "безвољну игру у балканском шеснаестерцу".
И после можданог удара и тешке рехабилитације, Осим лежерним говором и брзим и луцидним мислима скицира нам глобалну тактику великих играча и наша таворења у нижој европској лиги.
Последњи велики тренер репрезентације СФРЈ, стратег Партизана и Жељезничара, из свог Сарајева почиње причу:
- Ето, како нам се од те 1990. године срозавао фудбал, тако нам је падало и све остало. Све једно друго вуче - или ка успеху, или ка дну.
- Са овим искуством сада знам да се не би десило ништа. Али, било би лепо да смо прошли "гаучосе" и пробили се до финала. Било би лепо, па чак и ако се после тога распаднемо, као што смо се и распали. Ти наши играчи, заслужили су тада велике шампионске висине.
* Да ли због тих суновраћених вредности, на простору бивше СФРЈ све више има и југоносталгичара? Као да сада и некадашњи националисти помало са сетом помињу Југу...
- Људи када западну у кризу и тешкоће, често посежу за прошлошћу. За сећањима, старим успесима, светлим данима славе. То је једино "сигурно" и извесно уточиште и утеха. Увек је боље оно што је прошло. Али, нажалост, не може се тако ићи напред. Од носталгије се не живи. Из прошлости треба да извучемо поуке, али неће нам она надоместити садашње недостатке.
* Верујете ли да нам је Европа далеко у животу, као што нам је побегла у фудбалу?
- Све земље бивше СФРЈ сада покушавају једнa другу да стигну и престигну. Има у томе и неке покретачке љубоморе. Сви покушавају да се угледају на неке појединачне успехе комшија. Многи су се и фудбалски тргли кад је Хрватска заузела треће место на Мундијалу у Француској. Тако се трудимо да сви заједно ухватимо прикључак и са модерним европским земљама. Али, чини се да, што јој се више приближавамо, та истинска Европа нам је све даља. То су ти наши парадокси.
* Како објашњавате то што нас све у региону Запад сада мири, а није имао мали допринос и док смо почињали да се свађамо и ратујемо?
- Заиста је жалосно што ЕУ сада жели да нам помогне, а ми као да то одбијамо. Мигољимо се. Показујемо да не можемо да оздравимо од дубоких рана. Често изгледа да неко жели да нам вида те ожиљке, а да се ми опиремо. Хоћемо још да крваримо у међусобним мукама. Користимо сваки историјски јубилеј да се изнова посвађамо. Хоћемо још да истерамо оно наше. Сви смо такви.
* Верујете ли да Европа заиста има искрену намеру да нам помогне?
- Какве год да су јој крајње намере, не би било можда лоше да помогнемо себи самима. Није добро да у свим историјским процесима и променама извучемо за себе само штету, а никако корист. Код нас још важи - да комшији цркне крава, меримо коме кокошка снесе веће јаје, уместо да се удружимо и да бар скупо продамо оно што имамо. То је завист и љубомора из које никако не можемо да испливамо. То смо ти ми.
* Али, мора да међу нама, у разним областима, има и даље талената као што су били Пикси, Папе Сушић и Дејо, које сте тренирали...
- Наше државе су као један велики стакленик где се гаје и расту најлепши примерци. Али, те најинвентивније и најбоље играче сада нам беру и односе странци. Пошто нису могли да преселе камениту Црну Гору и Херцеговину под Алпе или на Острво, Европљани нам узимају те бисере да играју код њих. Доносимо свеже идеје много више од других, али немамо систем. Тако нам је у свим областима живота.
* Кад већ имамо појединачне бисере, зашто то нисмо успели да капитализујемо и да створимо систем, него нам га сада намећу други?
- Рађа се овде таленат. Плодно је тле. Али га и сами брусимо јер смо кроз векове навикли да варамо једни друге. Из тога је нарастао и квалитет који је користан у фудбалу. Ситна превара је у ствари креативан дриблинг на петопарцу. Веома је развијен у свим нашим републикама. Али, у тој историјској игри, велики играчи су нас прочитали. Њих у последње време не успевамо да победимо.
* Значи, ми имамо само људске и природне ресурсе које "обрађују" и користе други, као сировину?
- Велика Југославија многима је сметала. Била је успешна, живели смо нормално, лагано, креативно и сви смо мислили да то тако треба. Никад се није превише радило, а имало се. Имали смо успехе, лагодан живот. Али, нисмо примећивали да то неког жуља. Да жуља тај свет који је навикао да ради од јутра до сутра да крвљу и знојем заслужи своје успехе. Како у фудбалу, тако и у обичном животу.
* Шта се онда десило?
- Е, тада је неко одлучио да овај наш сан мора да се заврши. Код нас су се талентовани људи рађали као на тацни. Имали смо бисере. Имали смо много наде, нисмо осећали шта се ваља иза брда. Нисмо осећали те тектонске промене. Оне су нас затекле и десило нам се то што нам се десило. Још се нисмо опасуљили.
* Шта нам то у спортском и животном менталитету не дозвољава да се опасуљимо?
- Заражени смо сви од тог менталитета да морамо да будемо или најгори или најбољи. Или у небесима или у понору. Код нас нема никакве средине и мирног живота посвећеног послу. Успехе дижемо у васиону, а неуспеси нас вуку на само дно. Не учимо ништа на сопственим грешкама.
* Зашто онда ни инострани тренери не успевају да успоставе систем овде? Дик Адвокат је у Србији доживео фијаско, а ни балканским политичким протекторатима не полази баш све за руком...
- Тешко је странцима овде да се снађу и да све разумеју. Ево у Босни, три религије, три народа, наши дубоки неспоразуми, ал' сви опет слични. И онда да дође тренер странац, са својим погледом на свет. Нема ту много шансе да успех. Колико год да су талентовани играчи, треба мало познавати те наше психологије. Потребна је права алхемија да се похватају и повежу све те наше нити. А није лако, верујем, ни страним политичарима да нас разумеју. То можемо најбоље ми сами, али нећемо.
* Како онда страним тренерима полази за руком да наше таленте одлично уграде у систем великих тимова?
- Па то је то. Систем. Сјајни играчи који играју свуда по Европи, кад дођу у наш колектив, често као да су непрепознатљиви. Али, и у овом злу било је неке среће. Видимо да се широм света рађају неке наше избеглице. Тамо одрастају у другачијим системима, напорно тренирају и постају одлични играчи. Све их је више и све се више враћају у завичај. Можда ћемо помоћу њих да кренемо у контранапад. По том моделу би требало да вратимо и војске научника и младих интелектуалаца које су нас, још док су били деца, напустили у оно несрећно време.
* Како оцењујете то што се мржња често преноси на фудбалске стадионе? Имали смо дронове, сталне поруке зла које позивају на истребљење...
- Све ми изгледа као да неко трећи, изван граница наших република, поново управља тим разним летилицама. Као што је било и пред рат.
Прво смо заратили безвезе, па смо нанели једни другима пуно белаја, па су пљуштале тешке речи, и шта сада? Не можемо напред ако се мрзимо међусобно. То је мени с људске тачке гледишта потпуно непојмљиво. Морамо научити да опраштамо, то је много важније од свих система и концепата који нам се намећу. Свака вредност се рађа из људског квалитета. Нема нам друге него да сви признамо сопствене грешке, искрено, отворено и катарзично. Тад ће мржња нестати и са стадиона.
* Хоће ли икад сазрети време да се створи она велика фудбалска лига коју сте заговарали и у којој би били сви најјачи клубови бивше СФРЈ?
- Мислим да никад није рано да се покуша нешто што је исправно. У позитивне промене увек треба закорачити храбро и без одлагања. Обични свет, раја, гледаоци, волели би да виде те утакмице, јачу лигу, пуније стадионе, нека ривалства на Маракани, Максимиру, Грбавици....
Тачно је да су за то потребна зрелија друштва која ће моћи да изнесу тај подухват. Али, можда би и друштва почела да сазревају када би се почело од спорта. Видимо да у кошарци то функционише.
* Остали сте, чини се, последњи непоправљиви Југословен?
- Јесам, и поносим се тиме.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Преокрет - Салами потписао за Звезду
Тренер Андерлехта: Митровић претерује
Манћини: Видић је све бољи
Робен: Ујео ме крокодил
ВИДЕО: Атаман у Арени носио челични прслук, у Турској дочекан као херој
Калинић: Изговори су за губитнике; Митровић: Ако су порази од Реала и Макабија пад форме...
Троицки држао час Кукушкину у Сиднеју и освојио титулу: Нема стајања
Надал: Нисам фаворит у Мелбурну
АО: Ђоковић на старту против Беденеа
Саопштење пливачког савеза: Стјепановић неће из Србије
Шпановићева победом у трци на 60 метара отворила зимску сезону
bubule
17.01.2015. 22:22
Svaka cast, Ivice!
Sećam se Yuge sredinom osamdesetih.Meni je bilo prelepo jer sam bio mlad, zgodan i sretan.Sad mi nije lepo jer sam već pomalo star, kljakav navuko sam puno kila i više nisam sretan.Ali kako je stvarno bilo;Inflacija od milion posto, benzin na par nepar, redukcije struje a živeo sam 10 min on Obrenovačke mega elektrane.A o fudbalu neću ni pričati, sećam se Miljanića i Španije, nije bila neka sreća.Zato Ivica: imaš bre sto godina a lažeš!
@Yugo - Pojma ti nemas, neznas ti ni sta je bila Jugoslavija ni ko je bio Ivica Osim.
@Yugo - "Yugicu" nisi razumeo....Yuga je postojala i pre osamdesetih a u tvoje vreme je nazalost zapadnim barabama probila oko pa su svim silama krenuli u njeno rusenje, ostalo svi znamo....da nam se nisu drugi mesali mi bi bili i danas mnogo bolji od ostalih drzava a ne kao sada na zacelju.
* Ostali ste, čini se, poslednji nepopravljivi Jugosloven? - Jesam, i ponosim se time. Pa stvarno jesam li ja lud ili je taj Osim napustio reprezentaciju Jugoslavije zbog opsade Sarajeva.
Коментари (7)