БГ приче: Раде Радисављевић, дорћолска ајкула која је гутала лопту

БЕОГРАДСКА калдрма изнедрила је многе асове који су стигли и до европских висина, али када је главни град у питању, један је једини Раде Кондор. Или, Раде Ајкула.

И довољно је изговорити те две речи, сви ће знати да је реч о Радету Радисављевићу (1953), легенди Дорћола, играчини, голгетеру, шмекеру, али и бунджији, својеглавом стрелцу који никада није дао на себе.

И управо та црта фудбалске громаде са два срца, умногоме му је одмогла да постигне у фудбалу више. Иако је корачао и прволигашким теренима, носећи дрес ОФК Београда, Радничког из Ниша, Пролетера из Зрењанина, Вардара и Олимпије, дакле, шпартао је од Вардара па до Триглава, ударио је неизбрисив печат у малом београдском фудбалу. И многи сматрају да је Раде и најбољи играч који се икада појавио на теренима белог града.

Рођен у Сарајевској улици, али је Дорћолац од главе до пете. У оно време, то је била привилегија, у крају где је фудбал био икона, а храброст и мангуплук, али онај позитивни, део миљеа, тамо код куле Небојша, један исти терен делили су Дорћол и Полет. Какав је то ривалитет био, попут оног који краси Звезду и Партизан.

И неки дечаци, који су играли у Звезди и Партизану, онако мали, решили су да дођу у свој Дорћол да би већ са шеснаест година стасали за први тим. Раде и Зоран Векић, тај убитачни тандем нападача, који је касније у пакету прешао и у прволигашки ОФК Београд, заједно са Дорославцем су заиграли за најбољи тим иако нису почели ни да се брију.

У то време ко је играо за Дорћол, Полет, Хајдук, Железник, Синђелић, Београд, БАСК, Графичар... сматран је добрим фудбалером, јер је конкуренција била жестока. Сваки крај је имао армију навијача који су увек били уз своје љубимце. Често се могло у медијима прочитати: у 11 часова на утакмици Београд - Дорћол на трибинама је било 7.000 гледалаца, по подне је дуел ОФК Београда и Бора пратило 1.500 људи.

Многи су, и они који нису навијали за Дорћол, долазили да гледају Радета. И да уживају. Тако је било и када је носио дрес Хајдука са Лиона и Чукаричког. Јер, знало се да ће он увек направити виц, постићи гол, ако треба ухватати свог чувара за гушу уколико претера у тучи, мада је знао да трпи батине да би им узвратио головима. Знао је Раде да у секунди направи себи простор за шут, а онда се мрежа обично њихала. Знао је да заврти противника на петопарцу, да дода милиметарски тачно лопту, мада му је гол био опсесија.

Партизановац у крви, никада као играч није стигао на црно-бели део Топчидерског брда, иако је у неколико наврата био пред вратима. После турнира у Скопљу, где су играли нишки Раднички, Динамо из Дрездена, Партизан и Вардар, проглашен је за најбољег играча и стрелца и тада су почели разговори који су одједном стали. Мада га је на једној утакмици Томислав Калоперовић довео на клупу Партизана да прати меч и навикава се на нову средину.

Другом приликом задужени за Радета су били тренер Вукелић и др Ватика Голубичић и опет - ништа. Када питате Радета о томе, он се само некако горко осмехне и каже: "Остаје, наравно, жал што нисам заиграо у великом клубу, некако ми у преломним моментима срећа није била наклоњена, али за утеху остаје чињеница да сам увек био љубимац навијача, што ме се људи сећају и памте моје игре..."

Зато се вратимо београдском фудбалу о којем и Раде прича са несмањеном жаром који пржи као цигарета. Сећа се: Веље Јелића, браће Бјелић, Ристановића, Тује Малишића, Баће Батричевића, Данета "Лутке" Медића, Шишке Филиповића, Миладиновића из Дунавца (Гроцка), Руса Вуковића, Моце Марковића, Жељка Колића, Деве, Кечера Станковића, Плавшића званог Перузовић, Манцеа, Влаје Поповића, Трчаја Камбера, Букала, Ајре Шерифија, Антића, Пацова, голмана Вилија и, наравно, Векића... И не заборавља да напомене да у новине мора да уђе и Никола Тирнанић, Дорћолац који је имао "чувени дриблинг кроз човека".

Данас Раде вози такси и навија, наравно, за Дорћол и Партизан.