Ручак са сликаром Дадом у Ерувалу

НЕКАКО баш у ово доба године, за Дадова живота, око поднева, последњи трагови јалове јутарње измаглице још су се по угловима нећкали међу честаром над мрким сребром језера у Ерувалу. На поседу великог сликарског мајстора, тамо где је успевало да разгрне тешку мрену листореда, набрекло нормандијско небо је у рефлексији мутног рибњака пажљиво дотеривало јаку дневну импресију. Над водом, мандрљали су, у ниском, насумичном лету, вилини коњици.

Са штриканом капом неутврђене боје урођене аристократске прашине, и у летње доба натученом до густих веђа, зачкиљен кроз засун ђозлука на пола носа, неповратно обрастао у браду у тону мудре слонове кости, стиснутом шаком низ коју се сливала крв спечног фирнајза и минијума, Дадо Ђурић је дохватио писаљку и за трен на изврнутој коверти рачуна за струју начинио кроки свог омиљеног инсекта.

Онда се, задовољан учињеним, лагано придигао и, тешког хода, превеликим цревљама без везица, у широкој зифт мајици и нешто блеђим радничким панталонама с мноштвом утиснутих историјских трагова сликарског покрета, упутио ка утроби кухиње живописних зидова. Све ове блажене светогрде але изнад плочица исцртао је сам. Успут су га, неправилним травнатим усецима, пратиле контуре изврнутих баштенских столица у нијансама свечане рђе и напрсли кошчати блокови његових слободно побацаних скулптура, тих драгих авети психолошког надреализма.

У дослуху са пречистим духом полупразног полихроматског креденца, измунђарио је по конзерву грашка и сардине, а на ћесарску трпезу на столу од исплетеног гвожђа под обешеним гранама врбе тутнуо је затим и вредну флашу јевтиног црног вина, са две чаше. Декор филмске гозбе употпуњавали су боца разређивача, давно оглодана бутна кост, скица одапелог пацова, лутка откинуте главе, кутија с разнобојним оловкама, чекић, тупи одвијач, одвојени листови из књиге, неколико четака, пуно веселих инсеката и један, у саксији, сасвим непозван цвет.

Док смо се тако гозбили, зазвонио је телефон. Није се јавио. Звонило је још једном. Поново није марио. Кад се, после извесног времена, телефон огласио и по трећи пут, незаинтересовано је бацио поглед на екран, а онда отпио гутљај и наставио да у отворену конзерву замишљено умаче јучерашњи хлеб.

Познати тоналитет упорног телефонског звона мешао се, с времена на време, читавог тог поподнева с песмом неуморних цврчака, над језером у Ерувалу.

- Неки министар покушава да ми уручи награду. Нисам ти ја за признања - прозборио је, онако, више за себе, између два залогаја.

До краја дана, није одговарао на позив. Некувани грашак имао је укус јутарње свежине, док је сардина савршено одисала маслином над рибњаком, на раскошном ручку за привилегију и памћење.