Отац ме прво претукао па сам ишао на хитну операцију, давио ме, у сред јанура сам спавао напољу, а данас смо га послали у завор: Стравична исповест младића из Подгорице

Колико пута се догодило да мислите да познајете некога, а заправо када добро размислите не знате ништа о његовом животу? Врло често стичемо утисак о некој особи само на основу онога што објављује на друштвеним мрежама, а да заправо нисмо апсолутно свесни онога шта се догађа у приватном животу те особе или какав "терет" вуче још из детињства.

Данас зато неки одлучују због тога да управо на друштвеним мрежама поделе своју причу. Један од њих је младић из Подгорице, који је на твитеру под именом "Alexogoth".

Овако тече његова исповест.

- Данас ми се живот тотално променио, а и испричаћу вам зашто. Прича је много компликована и дуга 20 година, па ћу пробати да то препричам укратко. Главни проблем у мом животу око ког се и врти ова прича, био је мој отац. Насилник. Већ са три године сам зарадио прву трауму од њега, тако што је своју нервозу истрошио својим шакама на мени, па сам истог дана престао да причам све до своје седме године.

Кроз даље одрастање само су се низале различите трауме и лоше успомене. Друштво нисам смео да доводим кући, нити да ја идем код њих. Јачина сваког његовог беса видела се по броју и нијанси мојих модрица.

Доста пута је знао да ме, још као малог, узме за грло, стегне, подигне и пусти да се тако гушим неко време и онда ме баци на под где бих се онесвестио. Никад ми није било јасно зашто то ради, јер и да сам био проблематично дете, то не био исправан начин да се тако опходи према свом детету.

Он није никад пио, нити се дрогирао. Са својих 10 година био сам истеран напоље да спавам на столици, на тераси, у сред јануара док пада снег. Тада сам се тешко разболео. А са својих 13 година кад сам се повредио на физичком, онако повређен сам био прво претучен до бесвести од стране оца, па тек онда послат на хитну операцију. Није хтео да упали свој ауто и повезе ме, него је мајка морала да се снађе за превоз.

Кад сам се вратио из болнице млитав и слаб, нисам могао ни да се исправим фино, морао сам оцу да оперем ауто, хладном водом и без јакне усред зиме. Пошто нисам мировао како треба, операција је морала да се понови. Кад год бих излазио са друштвом морао бих да лажем да идем на курс, или нешто у вези са школом.

И не знам због ког разлога су мени све нормалне ствари, које су други могли да раде, биле забрањене. Како сам одрастао, то се само настављало и није до данас стајало. Понекад се дешавало да сам 5 пута на дан морао да намештам своју собу јер би он сваку ствар, од хемијске до кревета, преврнуо. Па чак и ако сам ја у том тренутку спавао у том кревету.

Да кажем своје мишљење о нечему било је забрањено, он је морао да буде главни, да увек буде у праву и да све контролише. За свој двадесети рођендан са, добио 2 ударца отвореном шаком у слепоочницу и своју крв из уста минут касније.
Могао бих роман да напишем кад бих писао о сваком трауматичном тренутку из свог живота, али довољно сте чули. Сличне ствари су соживљавали и моја мајка и мој старији брат, али не баш толико жестоко. Годинама сам њих двоје молио да пријавимо случај, али су били превише уплашени.
Али како је последњих месеци постало толико неиздрживо и како су њих двоје почели да осећају једнаку бол као и ја до тада, одлучили су да ме послушају. Јуче смо пријавили овај случај, дали изјаву о догађајима у кући протеклих дана и чекали да га приведу.

Након што га је полиција контактирала, он је побегао из куће. Преко 10 патрола је било укључено и на крају су га пронашли и привели. Пре сат времена смо се вратили кући из суда за прекршаје. Мајка и брат су некако покушавали да попусте и одраде све смиренијим тоном али ја сам био тај који је рекао да ће сведочити против оца.

Данас на његову славу, отац ће да буде послат у затвор на привремено. За то време, мајка ће да поднесе тужбу за развод брака. Након развода биће удаљен из стана и преписаће му забрану приласка.

Жао ми је што је ово чекало 20 година, али боље икад него никад.

Такође, желим да кажем да је све ово време моје друштво било то што ми је давало снагу и одржавало ме. Редовно бих остајао на факултету до 19х кад је и последњи студентски аутобус, само да бих што мање био кући. Сад то више не морам да радим. Замолио бих сваког ко трпи овако нешто слично да реагује што пре, излаза има и има људи који ће стати уз вас. Будите храбри - написао је он.
Младић је на Твитеру побрао многе коментаре. Честитају му на храбрости и изражавају жаљење због ужасног детињства и младости које је овај младић имао.