ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Драшко

МАРКУ Ступару, мом блиском рођаку по радозналости, срдачно и новосадски. Тако, помало париски, пише у посвети равне књиге случајних људи Драшка Ређепа коју, по задатку, носим његовом пријатељу са троћошкастог Трга Тертр.

Драшку је Марко ушао у најтањи микросвет. Поткожном интимисти париских кафеа срочио је мали језички оглед на његовом језику, непреводив, чак и на француски. Маркова слика за десетку. За седамнаест година професуре Драшко је дао само три десетке! Лукаве су ствари знала та тројица.

Тема српског, духовног и словенског Париза, Драшка Ређепа никада није престала да опседа. Оног Париза у коме је, како каже, Рудолфу Нурејеву, сада свеједно на руском гробљу, иако, ипак, лежи испод мозаика налик на раскошни источњачки ћилим. Чуј њега, рекао би он.

ДРАШКОВУ терасу, коју Марко тако радосно и непосредно слика, као егзистенцијалистички кафе Жан-Пола Сартра, налазио је у свом новосадском Сокачету. Будућност! Свет би требало да се заврши у некој лепој кафанској башти. Његова, и омиљена реченица београдских надреалиста. Надреалисти су људи терена. Нит која их спаја је кафана. Дању и ноћу тумарају улицама, телефонирају једни другима, посећују се у собама и атељеима. Жорж Себаг. Елијар, Арагон, Бретон. Људи и светови нестају свакодневно. Драшка је све теже посетити и добити га телефоном.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Записи из Париза: (Не)уобичајено

Уз књигу, портре који Драшко Ређеп исписује прво десном руком, па левом, па са обе, онда жмурећи па у различитим сензуалним позама. Ова литерарна скица мора да изађе из једног потеза пера, за пет минута, без застајања. Цртеж без патетике и пригодних слова. Једна од најлепших интимних ствари које је открио.

НА СТОЛУ рашчупаног врта, резанци насуво. У плеканом тањиру, футошка лукова репушка и прстохват соли. Вино не пије одавно. Довољно дуго да се сећа последњег пијанства. Седео је на челу стола и кад стоји.

Дуго летње звоно на капији на броју 49 Ћирпанове улице док је мушицу у лету давила дунавска жега и промашено последње виђење. Ручак на Рибарском острву. Ребарца и штрудла са јабуком и циметом.

Адресе, писма и путовања. Украли су икону у Сокачету. Попут Саше Петровића, који Јатаган малу проналази у Бронксу, он у замишљеном Паризу открива своје сокаче, своје свеце, успомене, ћивоте, језик и лектиру.

Све његове књиге, попут ове коју већ превише дуго носим Марку, биле су о различитостима у истости. Као код Мондријана, покушавао је да пронађе још тајновитију тајну од тајне саме. Алтернативу је увео у систем вредновања. Биће изнад стварности, у тајанственом присуству.

ТРЕЋЕ могуће. Надреализам српски био би бесмислен да није дотицао нашу њиву. По Драшку, од укупног надреализма остаће само оно што је код раног Давича и позног Матића и нешто код Дединца било у додиру с нашим простором, где се спајају у истом стиху Морава и Париз. Шта се дешава после? Увек неко треба да дође да све то поспреми. У међувремену.

Магле, заиста, нису исте. Опстанак дискретно, интимно, без јаука. Очувале су га вибрације његове вертикалне генерације. Како, иначе, објаснити осећај да вас неко гледа у потиљак? Молим? У незналачком данас, тумачење света и светла. Као да седиш у бунару. Видиш само једну звезду. Последња, најнајнија звездица.

Марко ће књигу, с посветом, причом приде и закашњењем, добити с постхумном тежином.