ЧАЧАК - КУКЊАВА мајке Светлане, тешки уздаси оца Миладина, јецаји неутешне сестре Невене, плач девојке Јоване... парали су данас муклу тишину у породичном дому Ђорђевића у селу Бресница код Чачка.

Оплакивали су сина, брата, невенчаног супруга Николу (28), који је погинуо у тешкој саобраћајној несрећи која се догодила у четвртак ујутру око 7.30 часова на Ибарској магистрали у Прељини, када је на његов ауто из супротног правца налетео Есад Фејзовић (41) из Тутина, који је бежао од полиције, јер је у ауту превозио неколико боксева цигарета без акцизе.

- Па зар живот мог сина вреди два бокса цигара? Питам се и немам одговора. Шта да кажем, да га је полиција убила? Јурили су шверцера 14 километара, а он је при брзини од 130 километара на час директно ударио у Николин ауто и убио ми дете - рекао нам је Николин отац Миладин. - Никола је угледавши да му у сусрет иде ауто, бежао удесно, чак четири метра је отиша од беле линије... Није вредело...

Он је за несрећу сазнао тек око 11 часова.

- Питале су ме комшије да ли је Никола имао удес, видели су, ваљда, вести на интернету. Рекао сам им да ништа не знам и да ћу га позвати. Зазвонио му је телефон, али није се јављао. Знао сам да нешто није у реду. Позвао сам и полицију, нису ми одговарали. Када сам угледао да ми у кућу стижу пријатељи и да само ћуте, знао сам... Знао сам, али сам се, ипак, надао да је жив... - кроз јецаје нам је препричавао своју трагедију Миладин.

Несрећни отац видео је тело мртвог сина у мртвачници чачанске болнице.

- Ушивен је од главе до пете. Срце му је пукло на два дела, јетра исто. Имао је прелом вратног дела кичме и на још једном месту. Ноге су му биле изломљене на неколико места. Жао ми је што нисам могао да његове органе дам неком другом ко се бори за живот. Да ме је само неко позвао, одмах би то дозволио, да неком другом подарим живот. Знам, то би и Никола желео... - казао нам је Миладин.

Вели нам да је Никола студирао у Крагујевцу. Али, пошто је видео да мајка и отац не могу да плаћају школовање и за њега и за млађу сестру, он је од факултета одустао, и послао је сестру у Крагујевац на студије. Одмах се запослио и помагао и кућу и сестру.

- Био је душа од човека. Могао је да оде одавде. Терао сам га да са девојком оде из села. Није желео да напусти родитеље, своју дедовину. Јована му је девојка, добро чељаде. Планирали су свадбу. Ова корона је одложила весеље. Сад би требало да се спремамо за сватове, а овако дочекујемо мртвог Николу. Сутра га испраћамо у вечну кућу - говорио нам је Миладин. - Гонићемо тог човека који је изазвао удес и тражићемо максималну казну за њега.



Никола је, испричали су нам његови пријатељи, волео псе. Имао је одгајивачницу вучјака, чак 12 керуша, а доводио је кући и псе луталице и хранио их.

Сахрана овог дивног младића заказана је за суботу на Акшанском гробљу у Бресници.

- Сине, што си отишао? Сине, што си мајку и оца оставио? Сине, ко ће сеју сада да пази и воли... - одјекивао је Бресницом лелек мајке Светлане...


МАГИСТРАЛА СМРТИ

НЕДАЛЕКО од места где је погинуо Никола у претходне две године погинуло је чак осам младих људи у саобраћајним несрећама, само у једној је њих четворо погинуло. Сви су из Николиног краја. Било је мучно када су у дом Ђорђевића долазили родитељи и рођаци настрадалих. На неколико стотина метара од Ђорђевића је кућа у којој су живела рођена браћа Милија и Петар Пауновић, који су на готово исти начин погинули у саобраћајци, а са њима и две њихове колегинице.

- Иста, зла судбина нас је задесила. Мора неко нешто да уради како не би сва наша деца изгинула. Само за две године отишло је њих осморо, деветоро. Полиција мора да контролише те бахате возаче на овој магистрали смрти иначе остадосмо без деце... - закључио је Миладин.