Уставни суд одбио четири жалбе Мирослава Мишковића

Уставне жалбе Мишковић је поднео преко пуномоћника током 2014. и 2015. године, а Уставни суд их је спојио у један предмет и уз супротно мишљење, 1 наспрам 13 судија, донео одлуку на седници Већа 4. априла ове године.

Одлука је у целости, са издвојеним мишљењем судије Томислава Стојковића, објављена у "Службеном гласнику" од 3. маја.

Мишковић је 5. марта, након поновљеног суђења, у Специјалном суду у Београду првостепеном пресудом осуђен на две и по године затвора и новчану казну од осам милиона динара због помагања сину да утаји порез по одбитку од капиталног добитка из пословања путарских предузећа, од 320,3 милиона динара.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Специјални суд: Мишковићу две и по године

Истог дана суд му је укинуо меру забране напуштања боравишта уз одузимање пасоша, коју је оспоравао уставним жалбама.

У образложењу одлуке Уставног суда наводи се да је тај суд у децембру 2018. одбио као неосновану уставну жалбу Мила Ђурашковића (који је у оптужен у истом поступку с Мишковићем), као и да је из списа предмета утврдио да су обојица била у "битно сличној чињеницној и правној ситуацији".

Уставни суд је оценио да оспореним решењима Вишег и Апелационог суда у Београду, Мишковићу "нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао" (право на слободу кретања, право на рад, право на правично судење, право на једнаку заштиту права и на правно средство...).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Мирослав Мишковић: Правите штету и мени и Србији

Уставни суд је за разлоге овакве одлуке упутио на претходно образложење из одлуке у Ђурашковићевом предмету.

У издвојеном мишљењу судије Стојковића, који сматра да је Мишковићу право на слободно кретање било неоправдано ограничено (мером забране напштања боравишта и одузимања путне исправе), поред осталог се наводи да је у образложењу одлуке наведена само једна "лапидарна констатација да се ради о оспореним решењима која су претходила овој одлуци и да су подносиоци били у битно слицној цињеницној и правној ситуацији".

То, како је навео, не може представљати уставноправне разлоге одбијајуће одлуке без анализе чињеница и околности које су супротне ономе што се правним закључком Уставног суда констатује.

Стојковић је подсетио да је Мишковић два пута уз одобрење суда путовао у Лондон и Црну Гору, као и да је положио јемство од 12.000.000 евра које, како каже, премашује евентуалну накнаду у смислу финансијске обавезе према Републици Србији.

Због тога сматра да не постоје индиције које указују да постоји стварна опасност од бекства и да кривични поступак неће бити несметано вођен.

Стојковић сматра да је у овом конкретном предмету дошло до ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, јер није успостављена правична равнотежа између супротстављених интереса, општег интереса - на једној страни да се кривични поступак несметано води, и на другој страни личног интереса Мишковића да се слободно креће.