Вози и у деветој деценији

ЂОКА Станића из Чајнича, још од 1955. године, сви знају као шофера, а нешто млађи од њега и као врсног интерпретатора мексиканских песама и учесника Омладинске радне акције у Шамцу 1956. и 1958. године. У Сарајеву је својевремено завршио државну ауто-механичарску школу, и од тада до данас се не одваја од волана. Никад га нико није возио, а он је многе безбедно превезао.

Одрастао је у породици Јоксима Јоса Станића, приватног месара, у краљевој и бившој Југославији, са седморо браће и сестара, па је пре 67 година једва купио беле платнене патике и морао да позајми школску креду.

- Захваљујући белим "тенама", које сам целу ноћ додатно избељивао школском кредом, указана ми је част да на Првомајској паради, на челу колоне, понесем транспарент са натписом "Живео 1. мај". Иза мене, у колони, постројени код фабричке мензе, моје колеге ученици, заједно са фабричким радницима. Много ми се пута у животу догодило да "усним" само тај догађај из 1951. године.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Активна и у деветој деценији

Ваљда зато што је то била моја прва животна победа, далеко од родне куће. У то време, ко је имао беле патике, које смо ми звали "тене", и уз то могао да купи четврт белог леба, био је баш богат.

Било му је важно да постане добар ауто-механичар и возач, и у томе је успео. Никад није направио саобраћајни удес, а вози и данас, у 84. години, наводи Ђоко Станић, чији је син доктор медицине у Бањалуци, бивши министар здравља РС.

Ђоко је био и учесник неколико омладинских радних акција, а најрадије се сећа две из Шапца, на којима је научио неколико његових омиљених мексичких песама. Културно-уметничко друштво из Чајнича нигде на гостовање није ишао без њега и његове песме.

- Време за воланом сам често прекраћивао песмом, а не као Чкаља у "Камионџијама", када није умео ни да бекне на испиту из музичког, па уместо песме заиграо коло. Режисери баш обрукаше нас шофере - каже, уз осмех, мајстор Ђоко Станић.