Побегла из Бенковца на Косово, па јој КФОР убио сина: Бака Коса се вратила на огњиште, у изгнанству оставила три гроба

Драгана Зечевић

субота, 23. 11. 2019. у 12:02

Побегла из Бенковца на Косово, па јој КФОР убио сина: Бака Коса се вратила на огњиште, у изгнанству оставила три гроба

Фото Приватна архива Кошевићи на својој дедовини

Породица Кошевић вратила се у Далмацију одакле је избегла у "Олуји" 1995. године

РАДОСТ и туга смењивали су се на лицима Кошевића, баке Косе (77) и њених синова, Златка (33) и Слободана (47), док су у четвртак у рану зору са аутобуске станице у Зубином Потоку кретали ка свом завичају. После 24 године избеглиштва, отишли су својој кући, у Бенковац. Према свом завичају отишли су искрено захвални хуманитарки Љиљани Перовић и "Вечерњим новостима".

Прочитајте још: Монаси се уздају у Стефана Дечанског, а КФОР у већи број војника: Како живе Дечани после наговештаја о нападу

Углавном запостављени, живећи са још десетак избегличких породица у Доњим Варагама, готово две деценије борили су битку за пуко преживљавање. О невољама које су их сустизале у принудном смештају, Кошевићи су причали Љиљани Перовић, хуманитарки из Зубиног Потока, а она их је пренела "Новостима". А, после написа у нашим новинама, живот ове породице кренуо је набоље. Кров на викендици која им је била принудни смештај замењен је, набављени су им нови кревети, стигли нови јастуци и постељина...

- Хвала нашим хуманим људима из иностранства, нарочито из Беча, који су нас се сетили - знала је бака Коса да заплаче суочена са сопственом тугом и немоћи својих синова без посла, пријатеља и сопствене имовине.

Прочитајте још: Пеђа (52) је Србин који је постао хрватски екстремиста: У рату је пуцао на рођеног брата, а пре пет година разбио је ћириличну таблу у Вуковару

Захваљујући тексту у "Новостима", прича о Кошевићима стигла је и до њихових рођака у Бенковцу. Посредсвом Љиљане Перовић, у сарадњи са Миодрагом Линтом, председником Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону, и Организацијом "Српско коло", кренули су у процедуру обезбеђивања докумената за Кошевиће, без којих су били свих претходних година. Јавили су им да им је кућа у Бенковцу у добром стању, да их они чекају и да ће им, док не стигну, опремити дом. Зато су Златко, Слободан и бака Коса отишли пуни наде да ће упркос свему започети нови живот.

- Хвала Љиљани и "Новостима" које су јавности пренели нашу трагичну, тешку причу - говорила нам је бака Коса показујући исечен текст из нашег листа који је био окачен на неомалтерисаном зиду куће у којој су боравили.

Трагедије и туга обележили су живот ове породице. Осим времена проведеног у избеглиштву и туге за родним крајем, Кошевићи су на Космету остали без најрођенијих - сина и брата Душка (45), кћерке и сестре Гордане (45), као и супруга и оца Јована. Њихова три гроба, Кошевићи су "оставили" у расељеништву.

У срцу и души заувек ће им остати и избегличка колона, у злочиначкој "Олуји" 1995, у којој су 15 дана путовали без хране и воде.

- Кренули смо тада, свих шесторо Кошевића, на тракторској приколици с комшијом којем смо помагали да вади кромпир - причала је бака Коса. - Гладни и жедни из једног од колективних центара распоређени смо, такође, у колективни центар у Газиводама на Космету. Одатле смо, после НАТО агресије 1999, пресељени у Доње Вараге, где нам је додељен смештај у овој викендици у којој смо и дан-данас.

Баш одатле у четвртак ујутру кренули су пут Бенковца. Испратили су их Љиљана Перовић и пас чувар који се тужан вратио у Доње Вараге, у дотадашњи смештај Кошевића. А они су, истог поподнева, после 24 године стигли своме Бенковцу.

И ДУД ИХ ЧЕКАО

БАКА Коса је по доласку у Бенковац пољубила земљу испод свог кућног прага - испричао је за "Новости" Јован Бојанић, рођак Кошевића, њихове прве утиске по доласку у завичај. - Није веровала да је поново ту. Мислила је да сања. Испричала је да јој ни целодневно путовање није тешко пало, заборавила је чак и на болест ноге. Срећу због повратка на огњиште осећао је и најмлађи Златко, који је био деветогодишњак када су кренули у збег. Био је срећан што га је "дочекао" и дуд под којим се као дете играо.

ПОРОДИЧНА ТРАГЕДИЈА

ТУГА баке Косе за сином Душком, који је као војно лице радио у Куршумији, и којег су у 45. години 1999. убили дански војници Кфора - не престаје:

- Убили су га између Угљара и Варага када је дошао да нас посети и отишао да купи намирнице. Засметало им је што је Србин. Од туге за братом и уморна од избегличког живота, у нишкој болници, 2000. године, умрла ми је и кћерка Гордана не дочекавши 45. рођендан. Годину касније, супругу Јовану препукло је срце од туге.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (4)

Hrvoje

24.11.2019. 13:42

@Mladjo - Ajmo, svatko po kesu hrane i kućanskih potrepština i u posjet ovoj obitelji.