СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Краљ Милан хтео да прода Србију Аустрији

УВЕК када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, грешимо, ма колико нам изгледало да је то тако. Још од херојских античких времена појединац и његова воља су у смислу детерминатора историје били и остали у истом часу и све и ништа. Друштво је одавно, а посебно у захуктала два последња века, постало чудовишно сложен и осетљив систем, а уз то је задржало ону још за првобитну политичку заједницу карактеристичну рањивост и осетљивост нарушавања токова сопственог живљења, чак и актом неког појединца. Склони смо и да заборављамо да постоји низ околности и процеса који усмеравају токове догађања у друштву и који утичу на животе појединаца бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове.

Један од таквих случајева сигурно је и вредновање улоге краља Милана Обреновића у једном догађају када је, почетком јуна 1885. године (по новом календару), понудио Србију и престо Бечу на располагање, а заузврат тражио да добије велико грофовско имање за себе и свог сина Александра ("Историја српског народа", група аутора, СКЗ, шеста књига).

ПРЕДИСТОРИЈА овог чина досеже до одлуке Берлинског конгреса 1878. године, којом је Кнежевина Србија добила независност и проширење на Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ. Благонаклон став Русије у стварању санстефанске Бугарске, науштрб српских територија, кнеза све више окреће према Аустроугарској и он шаље прву делегацију да поведе преговоре са аустроугарским двором. На челу делегације се налазио Јован Ристић. Вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор који је подразумевао и изградњу железничке пруге. Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године.

Кнез Милан, иако дубоко увређен држањем Русије према Србији, ипак одлази 1881. године у званичну посету руском цару Александру III Романову. У Петрограду је примљен доста хладно. Руси су још једном потврдили своје ставове са Берлинског конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан свраћа у Беч и договара се о почетку преговора о трајном политичком савезу са Аустроугарском.

Краљ Милан у Цариграду

Тај документ је била чувена Тајна конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, којом се Србија обавезала да на својој територији неће дозвољавати било какав политички рад против Аустроугарске монархије и ширење идеја о уједињењу свих Јужних Словена у јединствену државу. Заузврат, Беч је обећао да ће подржати код других сила проглашавање Србије за краљевину. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Михаила Пироћанца који је кнезу Милану поднео оставку своје владе, која није прихваћена.

ОДМАХ по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. Народ је почео да буде незадовољан владавином новопеченог краља. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје од народа и стави у магацине. Радикали су се жестоко супротставили овој одлуци. Сељаци Тимочке Крајине, по наговору Радикалне странке, одбили су да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна, коју су краљ Милан и војска угушили.

У међувремену, краљева политика према Софији почиње све више да се заоштрава. Долази до првих озбиљнијих чарки са Бугарском која је на својој територији прихватила неухапшене учеснике Тимочке буне предвођене Николом Пашићем.

ПОСЛЕ Тимочке буне краљ Милан поред политичких, доживљава и неколико озбиљних породичних потреса. Све чешћи су сукоби с краљицом Наталијом. Свађе су биле свакодневне и непрестане. До бурних размирица долазило је због краљичиног све отворенијег русофилства, затим, и око васпитавања престолонаследника Александра. Постоји и неколико писама у којима је предмет расправе краљева аустрофилска политика и краљичино русофилство. На све ово требало би додати и краљеве љубавне авантуре.

Милан, Наталија и Александар

Милана хвата паника после сигнала из Петрограда, да иза брака Петра Карaђорђевића са најстаријом ћерком књаза Николе Петровића - Зорком, директно стоји руски двор, да су руски агенти били умешани у Тимочку буну и да тимочки побуњеници, који су пребегли у Бугарску добијају новац од Славјанског добротворног комитета у Петрограду.

Панично стање српског краља појачано је после сусрета царева Немачке, Русије и Аустроугарске, негде у Пољској, септембра 1884. Он је очигледно добио погрешне информације да је на том царском самиту дошло до договора о деоби Балкана између Русије и Аустроугарске. Ако се свему овоме додају Миланове редовне новчане невоље, онда донекле постаје јасно његово дубоко убеђење да му ове невоље могу решити само Аустријанци.

И ТАКО се наш краљ, растрзан свим овим проблемима, почетком јуна 1885. године обрео код Кевенхилера, аустроугарског посланика у Београду, с поверљивим предлогом да се постојећи тајни уговор између Србије и Беча прошири за још пет тачака у којима он нуди српску круну Хабзурговцима.

Посланику Кевенхилеру, када је видео Миланов предлог, одмах је било јасно да га његова влада неће озбиљно схватити и покушао да напише нову ублажену верзију овог предлога. Он је понуду српског краља доживео "као чин нервно оболелог човека и препоручивао је да му ваља давати нешто за стишавање нерава".

Међутим, тадашњи аустроугарски министар иностраних дела, граф Калноки, није хтео да разговара ни о прерађеном тексту свог посланика из Београда. Он није видео у краљу Милану нервно болесног човека, него "неизлечивог распикућу, који је, због велике новчане оскудице у коју је запао, готов да своја владалачка права, па с њима и своју земљу, прода за добре паре Аустрији." (Слободан Јовановић).

ДЕСЕТАК година пре ових покушаја краља да се ратосиља престола, Србијом, а богме, и по петпарачким листовима европских престоница почела је прича о њговом несрпском пореклу. По тим наводима Милан је био син Марије Катарџи, ћерке румунског мајора, и извесног Румуна по имену Разнован. По овим тврдњама Милан се рађа у време када Марија Катарџи већ годинама није "живела са својим законитим мужем - Јевремом Обреновићем". Говорило се како се краљ Милан, када је као дечак доведен у Београд, "по ваздан, по дворској башти забављао секући по половини живе жабе, без сумње сабљом која га је доцније требала прославити на бојном пољу Сливнице".

Милан полаже заклетву пред сином

Шта се заправо дешавало тих година у малој Србији, још непризнатој држави и откуд сва та нагађања о Милановом пореклу. Непосредно после убиства кнеза Михаила, привремено намесништво сазвало је Велику народну скупштину како би се изабрао нови владар. Њихова намера је била да кнежевски престо преузме Александар Карађорђевић. Тада на сцену ступа Миливоје Петровић Блазнавац, министар војни, и уз помоћ војске из београдског гарнизона у игру убацује свог кандидата.

Прочитајте још: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Краљ Александар маштао о Рускињи, а оженио се Румунком

У ПАРИЗУ проналази Емила Разнована, односно Милана Обреновића и "оглашава га за кнеза Србије". Да би се доказало да је Емил Разнован заправо Милан Обреновић и да се о њему старао кнез Михаило, а не кнез Куза, "оцепљен је лист школске књиге и нов прилепљен.

Мотив чувеног Блазнавца за овај потез је сродство његове жене, Катарине Констатиновић, сестре од тетке краља Милана. Тако је нови владар стигао у Београд 11. јуна 1868. А до његовог пунолетства Србијом ће, готово деспотски, владати наречени Миливоје Петровић Блазнавац.

Много година касније, после Мајског преврата и убиства краља Александра и краљице Драге, Стојан Протић у радикалском листу "Самоуправа" објављује серију чланака о династичком замешатељству Обреновића. Он пише да мајка краља Милана није била супруга Јеврема Обреновића, већ венчана жена сина Јеврема Обреновића, Милоша, капетана румунске војске. Даље наводи да је тај "Милош Обреновић живео распојасано и због неплаћених дугова допадао и тамнице у оковима, а уза све то био и ноторно болестан човек од кога нема и не може бити здрава порода".