ТАЈНЕ РЕСТОРАНА МАДЕРА: Култура дијалога за кафанским столом

АКО неко мисли да Србији недостаје култура дијалога или да има мањка демократије, могао би да се, у минијатури, свакодневно увери у супротно. Довољно је да, сваког дана око 13.00 наврати до познатог београдског ресторана "Мадера". Увек за истим столом, који је стално резервисан само за њих и зврји празан кад они нису тамо, седи група пријатеља која представља оличење демократије, толеранције, дијалога и изнад свега животне мудрости и искуства.

За истим столом су два бивша председника, Партизана (Здравко Мрвић) и Црвене звезде (Дан Тана), наврати понекад и актуелни челник црно-белих Милорад Вучелић, таман да Партизан буде у предности. Друштво им праве три бивша репрезентативца Југославије у три различита спорта (Перица Раденковић - фудбал, Радован Бата Радовић - кошарка, Ивко Плећевић - тенис), чест гост је и бивши фудбалски селектор (и сам некада репрезентативац) Илија Петковић, који је такође "делегат" ОФК Београда (као председник Скупштине клуба са Карабурме), а београдску фудбалску панораму употпуњава Петар Пера Пешић, некадашњи директор Рада, потоњи тим-менаџер репрезентације док је носила име СР Југославија или Србија и Црна Гора.

Прочитајте још: КАД ПОЛИТИЧАРИ "ПАДНУ У СЕВДАХ": У кафани, као у скупштини, од рата до љубави

СПОРТ јесте најчешћа тема разговора, али сто није искључиво спортски. Чланови овог необичног "парламента" су и људи којима је спорт само хоби, а који иза себе имају успешне каријере у послу којим су се бавили или се још увек баве, попут Бобана Поповића, Милана Жугића, Зорана Милића, Милојка Поломца, Жике Петровића, Драгутина Загорца, Милана Крстића... Овај незванични парламент има и неколико "дописних чланова" који живе у иностранству, али када су у Београду не пропуштају прилику да узму активно учешће, макар у раду "по комисијама". Такви су Боба Бојовић, жива историја Београда, човек чија меморија импресионира и у 95. години, Бибе Срећковић, обојица из Чикага, Сима Бирач, такође из САД, Љубиша Милутиновић из Москве, Бранко Савићевић из Аустралије...

Милорад Вучелић са бившим председником Црвене звезде Даном Таном, и Партизана Здравком Мрвићем - Фото В. Станковић

Ако треба нешто да се запише, ту је спортски новинар Добривоје Боби Јанковић, док интернационални карактер скупу даје чест гост Перо Златар, легендарни хрватски новинар, београдски зет, човек који пером спаја давно порушене мостове. Ту је и потписник ове приче... Бошко Јакшић није стални "члан стола", али има право да седне кад наиђе - што није мала привилегија. Део екипе био је и великан српског новинарства Славољуб Слава Ђукић, кога су пријатељи недавно достојно испратили на пут без повратка. Као што су стални гости некад били новинарски бардови Предраг Милојевић, Љубиша Вукадиновић или Мирослав Радојчић...

НАД столом, као и над целом "Мадером", лебди добри дух старих "мадераша" (и звездаша) који су стварали имиџ култног ресторана: доктор Аца Обрадовић, Миљан Миљанић, Љуба Тадић... Њихове слике као да говоре да су они и даље ту. Пријатељи се често сете оних који су били део свакодневног дружења, а нису такође више међу нама: Владан Радоњић Клапец, Бранимир Зоговић Зога, Слободан Цока Ђорђевић...

Свакодневни, а богами, и сваковечерњи долазак у "Мадеру", иако не у истом подневном саставу, више је од навике. Реч је о стилу живота, о нечему што је одавно прешло не у само у навику већ и у потребу да се сваког дана на истом месту у истом или сличном саставу седи и дискутује са пријатељима. Далеко од тога да су "мадераши" политички истомишљеници. Као што се деле по клупској припадности, разликују се и поводом политике, али кад се не сложе - сложни су да се нису сложили. Највише воле изборе јер онда организују интерну кладионицу са предвиђањем процената за поједине кандидате или партије. Победник не ставља паре у џеп него одмах части друштво ручком...

Легендарни фудбалски голман Перица Раденковић, Дан Тана и кошаркаш Радован Бата Радовић - Фото Н. Параушић

Конобари знају ко од "парламентараца" шта пије, шта воли да једе. При крају дневне или вечерње седељке обавезно стиже тура пића, колача или воћа на рачун куће, а при крају године "Мадера" приређује ручак својим највернијим гостима. Тако је било и прошлог децембра.

Прочитајте још: Да ли је сачуван стари дух кафанског живота у Србији?

ТЕМЕ свакодневних дебата су различите, од спорта и политике до кладионица и, наравно, здравља. Готово сви чланови овог оличења српске демократије су заклети хедонисти, кад се исцрпе дневне политичке и спортске теме, прелази се на храну. Планира се одлазак у неку проверену кафану у којој је специјалитет оно што воле и у коме имају третман који заслужују.

Честа тема су и путовања, што по Србији, што по иностранству. Готово сви су део радног века провели ван земље, од Европе до САД, Мексика, Канаде, Индије или Аустралије. За столом може да се говори енглески, немачки, руски, шпански, француски... Неколицина је дубоко зашла у девету деценију живота, али својом енергијом, искуством, осећајем за толеранцију и слагање око разлика дају пример комшијама из правог парламента, удаљеног једва неколико стотина метара од институције зване "Мадера".

ИМЕ ПО ВИНУ

ПОСТОЈИ прича да је ресторан добио име тако што је неко од гостију донео одлично вино са португалског острва Мадеира. Истина или не - не зна се, али је ресторан под овим називом почео са радом давне 1937. године.

Како је ресторан током својих 75 година постојања израстао у култно састајалиште београдских интелектуалаца, политичара, глумаца, спортиста, новинара, покушао је да одгонетне управо један од "мадераша", Добривоје Боби Јанковић написавши 2013. књигу "Шта каже Мадера" посвећену свима онима који су од ове култне кафане направили то што јесте.