ТРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ ДУГА ТРАДИЦИЈА: Василије ударио темељ породичне професије

ПОРОДИЦА Сретеновић из Кикинде уписана је у “Антологију фотографије Војводине”. Тамо је доспела највише захваљујући Владимиру, најмлађем фотографу из те лозе, мада од дуге породичне традиције не би било ништа да прва слова њиховог презимена у овој књизи, још пре 80 година, није исписао његов мудри и вредни деда Василије. Он је почео занат, који је, потом, развио његов син Сретен (76), а унапредио унук Владимир (47).

Василије је у Кикинду дошао 1938. године, из Београда, и отворио свој фотографски студио. Простор му је изнајмио Јеврејин Јосиф Келер. Занат је учио у Руми, код мајстора Косте Ванђеловића, а усавршио га у Београду, у радњи чувеног фотографа Лончаревића, где је радио десет година. Узалуд је београдски газда из Балканске улице покушавао да задржи најбољег од своја 32 радника, нудећи му већу плату, саветовао га да се ожени младом благајницом... Али 29-годишњи Сретеновић није желео ништа од понуђеног. Уместо да буде пословођа у туђој, желео је да ради у својој радњи. И успео је.

- Отац је одлучио да дође у Кикинду, јер је чуо да је то богато место. Но, изгледа да се истом мишљу руководио још један београдски фотографски помоћник, који је у град стигао истовремено кад и он, и то са више новца у џепу. Обојица су почела да сликају Кикинђане, тата сам, док је конкурент имао и помоћника и шегрта - препричава Сретен почетке рада свог оца.

ДОК је млади, вредни и упорни Сретеновић један оброк јео из три пута, без имало зависти је гледао како мајстор прекопута сваког дана у исто време затвара радњу и одлази на ручак у градску кафану.

- Радио сам много, квалитетно, дисциплиновано и поштено. Први сам почео да сликам групе. Руком сам колорисао слике, што се девојкама и женама, посебно Мађарицама, нарочито допало. Досетио сам се и да муштеријама поклоним по једну фотографију, како бих их привукао. Тако ми је посао добро кренуо - причао је много година касније Василије својим наследницима, које је добио у браку са Кикинђанком Даницом.

За кратко време је остварио свој сан. Постао је у Кикинди оно што је Лончаревић био у Београду: најбољи и тешко достижан.

- Конкурент је дошао да му честита. Рекао је: “Победио си, ја затварам радњу, ти си без конкуренције.” Одселио се у Панчево - присећа се Сретен Бата Сретеновић приче свога оца.

Фотографска радња Сретеновића је напредовала. Некада се сликао само богати свет, али се мудри Василије досетио да привуче и остале грађане. Одлагао им је дуг и нудио да плате слике када продају летину. Договор је увек био поштован, а слике плаћене на време. Касније је имао и своје репортере који су ишли по селима да сликају сељане.

Владимир и Сретен Сретеновић / Фото Р. Шегрт

- Отац је причао да је фотографисање било скупо. Цена фотографије 30x40 центиметара код Лончаревића је коштала 80 динара, а најскупље ципеле у “Батиној” радњи биле су 69 динара. За динар се продавало пет јаја - сећа се очеве рачунице Сретен Сретеновић.

ВАСИЛИЈЕ је први у Кикинду донео рефлекторе од 500 вати, јер се до тада сликало само по дневном светлу. Први је од команданта кикиндске касарне добио дозволу и да слика војнике.

Прочитајте још - Београдске приче: Стари шмек уличне фотографије

- Деда је у радњи био строг. Имао је највише 13 радника и сви су стрепели од његовог ауторитета. Много су волели кад их похвали, то им је много значило, пошто је ретко када био задовољан оним што ураде. Много је знао о фотографији и увек је желео најбоље. Мој отац је био радник код свог оца, а ја никада нисам радио код свог оца. Ипак, увек сам их питао за савет - поносно сведочи Владимир Сретеновић, који је одрастао у дединој радњи.

Он још чува стари студијски апарат, на дрвеним ногама, који је Василије купио полован, пре 80 година, када је дошао у Кикинду.

- Неки музеји су тражили да га откупе, али нисмо хтели. Нажалост, неколико старих апарата изгорело је у пожару у радњи 2001. Тада се радња први пут морала преселити из Улице краља Петра Првог. Шест година смо били на другој адреси, док се нисмо вратили - каже Владимир, који је своје, очево и дедино име уписао у “Антологију фотографије Војводине”.

ДЕДА Васа би тиме сигурно био задовољан, али још више чињеницом да га је унук превазишао у занату. На конкурсу “Националне географије” 2007. године, у категорији “Предели”, Сретеновићев снимак страшила у пољу које чува ђерам добио је прву награду. Годину дана касније добио је могућност да уради репортажу.

- Годину дана, у свим годишњим добима, снимао сам Старо копово код Новог Бечеја. То је слано језеро, на старом кориту Тисе, наводно, остатак Панонског мора. Слано је од земљишта, а не од воде. Вода постаје слана од минерала из тла - прича Владимир Сретеновић о професионалним изазовима.

Фотографска радња “Сретеновић” никада није мењала свој знак, лого, како се данас каже, а израдио га је сликар аранжер Естер Јосиф из Новог Сада.

- Отац га је упознао у Вршцу. Он је предложио да уради тај знак и он је још увек такав. Са њим смо доста сарађивали - присећа се Сретен Бата Сретеновић.

Фотографска радња три генерације Сретеновића

СКОРО увек, сем оних шест година после пожара, радња је била у истој улици, оној у којој је Василије први пут “шкљоцнуо” и у излог поставио портрете Кикинђана. И баш због тих црно-белих портрета су Сретеновићи омиљени међу Кикинђанима, али и многима који су везани за овај град. У радњи још чувају портрете лепих Кикинђанки из 1968. године.

- Пре неколико година радили смо паное са матурским сликама родитеља и деце. Изложили смо, на пример, слику оца кад је био матурант и слику сина матуранта. Или слику мајке и ћерке из матурског албума - причају Сретеновићи како су се, и у време дигитализације, Кикинђани тисакли испред њиховог излога да виде себе.

ЛОЗА

Василије Сретеновић живео је дуго, пуне 94 године. Дочекао је да га наследи унук, али није дочекао праунука који је понео његово име.

- Деда је рођен у околини Чачка, у селу Негришори. Када је постао добар фотограф, у Војводину је довео синовце. Од четири брата и сестре довео је по једно дете. У Кикинди су изучили занат, а кад су постали помоћници деда им је помогао да отворе своје радње. У Бечеју још ради “Фото Сретеновић” - казује Владимир Сретеновић.