Радомир Верговић: Милена Дравић и ја били смо пар

На корак од Цркве Светог Ђорђа и Ужичке гимназије у срцу града, под прозором куће у Улици хероја Луна младићи и девојке скандирају "Петре, Петре...". Очекују, у летње предвечерје, да ће се на прозору појавити он, деветнаестогодишњи Ера, звезда филма "Врата остају отворена", тек приказаног у Пули. На истом месту, "округло" шест деценија касније, са Радомиром Верговићем (79) призивамо сећања: познати ужички сликар био је први партнер Милене Дравић на великом платну, а остварење Франтишека Чапа, за обоје, било је први корак и "карта у једном правцу" ка свету уметности.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Љубав изнад свега

- Милену, седамнаестогодишњу Београђанку јединствене лепоте и талента, екипа филма пронашла је у балетској школи. Мене, годину дана старијег студента сликарства, "покупили" су у Кнез Михаиловој, док сам корзоом шетао са друштвом. После низа проба, уз отписивање велике конкуренције, доделили су нам роле Марије и Петра. Ни мање ни више него главне улоге. Био је то Миленин и мој филмски првенац, њено прво и моје, испоставиће се, једино филмско партнерство - говори Верговић, ликовни чувар ерског духа. - Франтишек Чап, Чех завидне репутације, дошао је у Југославију на позив словеначког "Триглав филма", да ту остане. Био је чувен по филмовима "Весна" и "Не чекај на мај". У обиљу партизанских и револуционарних филмова, његов рад се издвајао по омладинској и социјалној тематици. Када је за "Босна филм" започео рад на "Вратима", екипа се дала у потрагу за младим глумцима, натуршчицима, а Милена и ја били смо њихов избор.

Данас, када је Милена међу звездама заувек, сећања на њен филмски првенац говоре да другачије није ни могло бити.

- Филм је у Пули доживео овације публике.

Излазили смо на бис три пута. За разлику од мене, Милена је гајила дубљи афинитет према глуми и филму.

Била је озбиљна и посвећена. Радила је све лако, као рођена за глуму.

Њени кадрови снимани су без дублова, из прве руке. Ми остали смо продукцији залуд потрошили километре траке.

Милена је била необично, непоновљиво лепа: никада више нисам угледао лице са толико израза, од дечје наивности до умне зрелости. Зрачила је добротом и разумевањем. Она није могла постати ништа друго до Милена, а наша је почаст што смо је у близини имали.

Популарност "Врата" направила је од Милене и Рада, филмских Марије и Петра, преко ноћи праве југословенске звезде.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - И у Кану као звезда

- Затекла ме је краткотрајна филмска слава у Ужицу. Добијао сам свакодневно десетине писама. Мислим да ме је поштар потајно мрзео. Публика је у то време тражила потписане фотографије глумаца, а ја сам их уредно слао обожаватељима. Знао сам ипак да то није "моје парче колача". Био сам увелико "заражен" сликарством, па сам после још једне епизодне улоге у филму "Наш ауто" одустао од великог платна. Посветио сам се, без резерве, оном мањем. Дипломирао сам јурећи за својом поетиком, почео сам да излажем, имао сам потребу да се сакријем у атеље, да стварам у миру и тишини. Тако сам окончао своју филмску каријеру.

Из једног угла Верговићевог атељеа, из мора боја, четкица и књига, сликар износи један драг поклон.

- Од Милене сам недавно, пре него што ће отићи, добио монографију њој посвећену. Ја сам Милени поклонио своју, а тај наш последњи сусрет био је дирљив. Осетио сам колико је велика привилегија и част срести Милену негде на свом путу. Својим делом и добротом, она је оплеменила дух људи на овим просторима - додаје Верговић.

ПЕТАР И МАРИЈА

У ФИЛМУ "Врата остају отворена", Раде Верговић тумачи лик Петра, малолетног делинквента који бежи из поправног дома. Тражећи уточиште, он одговара на оглас породице која тражи унука несталог у Другом светском рату. Петрове планове да их превари и опљачка, квари то што је први пут у животу дочекан са љубављу и пажњом, а још више чињеница да се заљубио у своју нову "сестру" Марију, чији лик тумачи Милена Дравић, у свом првом филмском наступу.

ЧУВАР ЕРСКОГ ДУХА

АКАДЕМСКИ сликар Радомир Верговић рођен је у Ужицу 1939. године. У младости врстан гимнастичар, а затим и талентовани глумац без претензија да то и остане, за животно опредељење бира сликарство. Сликарство је дипломирао на Вишој педагошкој школи, а затим и на Академији примењених уметности у Београду. Радио је у ужичким "Вестима" као ликовни и технички уредник, био је директор штампарије "Рујно". Добитник је најзначајније еснафске награде УЛУПУДС за животно дело. Верговићева дела публика је упознала на 40 самосталних и око 200 колективних изложби. Недавно, у Ужицу је приређена ретроспективна изложба Верговићевих дела, откривајући сву раскош уметности коју иза себе оставља.

- Током целе каријере трагао сам за лепотом, данас постиђеном и одбаченом. Желео сам да људи сачувају исконски осећај за људскост. Верујем да ће лепота и човечност сачувати свет, то је мој кредо - каже Верговић, у чију је част публикована монографија "Ретроспектива 1960-2018". За Ужичане, Верговић је најпрепознатљивији чувар ерског духа.