ЖИВОТ КАО СЦЕНАРИО ЗА ФИЛМ: Има три факултетске дипломе, а богатство му донеле препелице

Живот Београђанина Николе Драганића (37) могао би да буде одличан сценарио за неки филм. Момак из “Јерковића”, члан је Менсе, има завршен Економски факултет и две више шкоке, активно је тренирао бокс, атлетику и фудбал. И био је опасан дечко са асфалта. Данас живи на обронцима Јелице, у Драгачеву. Ради у суду у Чачку, гаји препелице, продаје јаја, гаји малине, прави инкубаторе, а изумео је и јединствени медицински апарат којим болесници који примају перитонеалну дијализу, могу да увек имају припремљене кесе које се користе у терапији. Јавности је постао познат због тога што његове сокове од малине није хтео да продаје један трговински ланац, јер су етикете на ћирилици. За “Урбане стране” он отркива делове свог живота.

Још као дванестогодишњи дечак, зарадио је прве паре. Са дедом је продавао воће и поврће на пијаци у насељу Браће Јерковић, да би имао за џепарац. Немирног духа, одрастао са мангупима из Браће Јерковић, где га је поред породице, васпитавала улица. Ипак, спознао је значај образовања. Загрејао је клупу и стекао чак три дипломе.

Радио сам у струци, у једној фирми која се бавила продајом рачунарске опреме. А на нашем плацу на Авали за себе и пријатеље гајио сам препелице, чија су ми јаја била препоручена због мањка гвожђа у крви. У животу ми је лепо ишло до новембра 2009. године. Фирма у којој сам радио је банкротирала, лекари су мами дијагонстиковали тешку болест бубрега, а крајем децембра исте године изгорела нам је кућа са целокупном имовином. Страдала је и фарма препелица. Преко ноћи, остао сам без игде ичега – присећа се Драганић.

Прочитајте још - РЕШИО ДА ОСТАНЕ У СРБИЈИ: Завршио три факултета, па се вратио у родно село да прави кулен

Живот не мази. Морао је брзо да реагује. Иако је деловало сулудо, одлучио је да се пресели у родно село своје супруге Тање. За тада једногодишњег сина Марка морао је да обезбеди неки кров над главом. Отишао је код таста и таште. Без динара.

Кренуо је мукотрпно, како он каже, не од нуле, него из минуса. Супруга се запослила као наставник у школи, а Никола је опет оформио јато препелица. Почео је да продаје инкубаторе за коке носиље. Миц по миц, бизнис је кренуо. Већ 2012. био је на својим ногама. Зарада је превазилала његова ранија примања, а вишак новца улагао је ширење бизниса.

Купио сам једну кућу, а пазарио сам и доста земље. Сада препелице гајим на шест локација. У међувремену сам засадио малине. Правим и продајем кавезе и инкубаторе за јаја. Имам и нешто кока носиља, аутохтона сорта. Сезонски, убирам плодове са својих воћњака. По цео дан сам заузет, јер поред рада на селу, имам и посао у Основном суду у Чачку. Једва све стигнем, али не жалим се на зараду. Потребни су ми радници, а њих је тешко наћи. Нико не жели “прљав” посао са живином – прича Драганић.

Измет од живине се не баца. Даје га произвођачима цвећа, а у замену добија руже, које даље пласира цвећарама.

Као Чкаља у “Камионџијама”, који је продавао шешире, гоблене и пилиће, тако се и Никола пробио на тржишту. Жели још. Међутим, поставља се питање, како урбани дечко из престонице, уопште кренуо да гаји живину.

Прочитајте још - УЗАЛУД ЈОЈ ДОКТОРАТ: Одбили је безброј пута за посао, али од нечег мора да се живи

Препелицама сам почео да се бавим 1999. године, јер сам имао мањак гвожђа у крви, а покојна бака је имала проблем са шећером. Препеличија јаја су нам помогла. И тако сам почео да их узгајам за своје потребе, прво на Лекином брду, а потом на нашем плацу на Авали. Чуло се у комшилуку, па сам добијао наруџбине. Како студент економије, одлучио сам да на практичном примеру применим бизнис. Решио сам да их гајим у већем броју, продајем и зарађујем као додатни посао. Временом, заволи се посао са животињама. Данас имам 3.500 препелица, које се налазе на шест локација. Четири у Србији, а две фарме су у Црној Гори – за “Урбане стране” присећа се Драганић.

МАЛИНА ГА ПРОГУРАЛА У МЕДИЈЕ

Пре две године Драганић је посадио малине на 20 ари. Тада је цена била 240 динара. Већ следеће године, килограм “црвеног злата” је био 160 динара. Те године успео је да врати уложено. Ове године, цена је била 100 динара. Није желео да воће даје накупцима, већ је одлучио да прави сируп од малина по бабиној рецетури. Са једним трговинским ланцем је договорио дистрибуцију, међутим, њима је засметала ћирилица на етикети. Тај скандал се прочуо у медијима, па је Никола гостовао на неколико телевизија.

Људи из Србије, Босне, Аустрије су ме звали свакодневно. Направио сам списак поруџбина и схватио да немам довољну количину да свакога испоштујем, да им пошаљем литар сирупа. Преломио сам. Сав сируп сам спаковао у мале флашице и послао сам на њихове кућне адресе, али као поклон. Знам да сам изгубио много пара, али то ми је најбоља реклама за следећу годину. А у квалитет цеђене малине не сумњам – каже Драганић за “Урбане стране”.

ДОНИРАО СВОЈ АПАРАТ “ТИРШОВОЈ”

Моја мајка је на кућној перитонеалној дијализи. Мора четири пута дневно, преко трбушне марамице да убацује лек, који је у кесама. Те кесе морају бити загрејане. Обичним апаратима треба два сата да се загреје. Мајка је морала у четири ујутру да устаје, да би примила прву дијализу у шест. Ја сам осмислио апарат (кутију) са грејачем, где је кеса у сваком тренутку спремна за употребу. Једном приликом су ме из Тиршове звали за мој апарат, јер је њихов био у квару. Ја сам отишао и поклонио им мој изум. Јављају ми се људи из целе Србије, шаљем им на кућну адресу по цени израде апарата. То је 8.000 динара и ја немам никакву зараду од тога, нити желим. Ја нажалост знам шта значи има болесника у кући – прича Никола Драганић за “Урбане стране”.

(Извор: urbanestrane.rs)