Паорски живот међом опасан

ГОТОВО свакодневно када иде да обиђе окућницу, парче земље наслеђено од предака, времешна Илона Агоштон (87), једна од најстаријих становница села Рабе, на крајњем северу Баната, прође поред мађарских и румунских војника. Иако их дели, на први поглед, страшна бодљикава жица, постављена на свега метар-два од њене и других њива, говорљива старица и мађарски војници увек лепо попричају, чак се и нашале. У повратку, само неколико корака даље, на исти начин, али без жице, Илони отпоздрављају и румунски граничари.

- Слично је као када смо били деца, па смо српски језик учили од војника који су ту дошли 1920. године. Бранили су нам, али нама је то било интересантно и стално смо трчали око њих, слушали песме и приче на нама тада непознатом језику - евоцира успомене бака, показујући на закоровљену караулу. - Саживели смо се са њима и било нам је жао када су одлазили. Међутим, врло брзо су дошли други војници, овога пута мађарски, и због проблема са мигрантима, подигли жичану ограду. Најпре нам је била чудна, али сада смо се и на њу навикли.

Да нема жице, човек би рекао да је све то атар једног истог села, а не граница три државе и последња тачка између Србије и Европске уније. То није ни чудо, јер је тако и било све до 4. јуна 1920. године, када је у Версају потписан Тријанонски споразум и виспреношћу Николе Пашића повучена граница нове државе, тако да Србији припадне што већи део колача.

- Стари су причали да су тада подмићени неки угледни мештани, дати су им новац и земља, да би се изјаснили да желе да буду уз Кикинду, да иду на њихову пијацу и тргују тамо, иако је удаљена око 50 километара, а не уз Сегедин, од кога их дели само 18 километара - сећа се бака Илона.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Војвођанске приче: У Банату зачетак слободе

Тако је ово потпуно мађарско село, старо више од осам векова, припало Србији, а већина мештана, ни скоро стотину година касније, Кикинду није ни видела.

- Биле су то тешке године - прича Верица Ваш из МЗ "Мајдан-Раба". - Ништа лакше није било ни када су били немири у Мађарској и Румунији, па смо на њивама морали да садимо само пшеницу и ниске културе, никако кукуруз, да би гранични део био прегледан.

Једноставно, погранична места, много више него друга, увек деле судбину не само своје, него и комшијских земаља. Како некад, тако и данас.

- У Банату је увек било тешко. Слатинасту земљу можеш да је радиш колико хоћеш, када не рађа, тако сваког пролећа играмо лутрију - додаје Јанош Ваш, глава четворочлане породице. - Досад смо имали и сточарство, у јаслама је било 15 крава, али због мизерне цене млека, морали смо да их распродамо.

За две деценије, колико су сами своје газде, тек сада су добили помоћ за куповину механизације, и то од Владе Мађарске.

- То је уведено да би Мађари остали на својим огњиштима у Србији. Мада и без тога, не бисмо ишли нигде из Србије - истиче Верица. - Иако смо стотинак метара од границе, ми излазимо и улазимо у земљу са српским пасошем најчешће на прелазу Ђала. Једном годишње, углавном у мају, отвори се граница, тако да можемо и овде да пређемо. Радује нас што су обећали да ће догодине отворити гранични прелаз Рабе - Кибекхаза.

СПОМЕНИК НА тромеђи грбови Србије и Румуније и мађарска ограда

Сада је најживље испред продавница, тамо је "сеоски фејсбук" како мештани у шали кажу, као и за Дан села, када снаге одмере локални ФК "Тромеђа" и клубови из околних села Банатског Аранђелова, Подлокања, Мајдана, Сигета...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Артиљеријски поглед ка Банату

- Ми смо мађарско, а околна села српска, или мешана, и сви лепо живимо. Сем у фудбалу, али ту нису супроствљени мађарски и српски клубови, већ два српска Подлокањ, који је колонистичко босанско, и Банатско Аранђелово, које је староседелачко село. Ту се навија као у највећем дербију - кроз смех прича Јанош.

Рабе је, иначе, широј јавности постало познато лане, када је на изборима актуелни председник Србије добио више од 82 одсто гласова. Упрскос животу који их никада није мазио, а по свему судећи ни неће, мештани не желе да напусте своју земљу.

- Хтели да признамо или не, упркос томе што смо један народ, нас у Мађарској гледају подозриво, као странце - јасни су наши домаћини. - Већ на прву реч одмах се примећује да смо из Војводине и ствара се зазор. Овде су нам корени и желели бисмо да овде гајимо и своје унуке.