Малени Давид има лопту, али нема с ким да се игра

ДВОГОДИШЊИ Давид Китановић из села Калетинац, код Гаџиног Хана, расте без вршњака. Нема с ким да игра жмурке или шугице, нити да дели уобичајене дечје несташлуке, јер је претходна беба у том селу рођена тридесетак година пре њега. Има и лопту, али нема с ким да је шутира.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Srce golmanke veliko kao stadion

У Калетинцу је до пре само неколико деценија живело око 500 људи, а сада их је тек четрдесетак, од којих је већина давно зашла у осму деценију. Давидови родитељи Милица (22) и Света Китановић (32) засад не планирају да се преселе у град, јер, како кажу, на селу неће “остати гладни”. Сналазе се живећи од пољопривреде и надница, али живети у месту које нема лекара ни продавницу, у којој би могле да се купе основне потрепштине, и од првог насељеног места бити удаљен око пола сата вожње када су путеви проходни, није нимало лако.

ПРОЧИТАЈТЕ И:ISPOVEST TROJICE MALIŠANA IZ GRAČANICE: Samo da smo zajedno

Ипак, највећа брига им је шта ће када дође време да Давид крене у школу, јер се последње звоно у Калетинцу чуло давне 70 и неке године прошлог века.

- После свадбе, одлучили смо да живимо у кући мог супруга. То је његов дом. Он се овде чак и родио, јер је те године пао толики снег да његова мама није могла да оде до болнице. Али, тешко се живи, са мало пара, посла нема, далеко смо, одсечени од света. Продавница је нешто основно што свакоме треба, а ни тога нема. Пут није изграђен, а први педијатар је у Гаџином Хану, на 20 километара од наше куће - искрена је Давидова мама Милица.

Када се дете разболи, комшије прискачу у помоћ да малишана одвезу код лекара, једва проходним путем кроз густу шуму. За Давидову маму незамисливо је да, колико сутра, малишан пешачи до школе и назад сваког дана.

- Прва школа удаљена је шест километара одавде, нема друге деце с којом би могао да иде заједно на наставу, а и 12 километара да пешачи сваког дана је много. Не знам шта ћемо да радимо. Посла у граду нема, имамо нешто мало земље и живимо од сече дрва. Давид чак није остварио ни право на дечији додатак. Општина нам помаже колико може, скоро су се јавили донатори који су нам реновирали купатило и то је све - прича Милица.

Њихову судбино делио је велики број породица из заплањског краја, које су из истих или сличних разлога мора ле да напусте село. Готово трећина домаћинстава у селима која припадају Гаџином Хану је празно.

Од средине прошлог века, број становника у Гаџином Хану смањен је троструко. Према последњем попису, из 2011. године, овде живи нешто више од 8.000 становника, што је у односу на претходну деценију за 20 одсто мање. Што је најгоре, тај тренд се наставља, а председник Општине Гаџин Хан Саша Ђорђевић објашњава да се тај тренд наставља.

- Статистика је поражавајућа - каже Саша Ђорђевић, председник Општине Гаџин Хан. - На подручју наше општине сваке године умре око 300 људи, а на свет дође тек тридесетак беба. Пре 40 година Гаџин Хан је имао око 20.000 становника и та бројка се смањивала за по 20 одсто на сваких 10 година. Развој Ниша, пре свега Електронске и Машинске индустрије, учинили су своје. Скоро су цела насеља у Нишу формирана људима из овог краја, можда их има око 30.000, а Заплање је, на пример, остало празно.

Дом породице Китановић у селу Калетинац

Ђорђевић појашњава да је приватизација погона у том крају довела до тога да већина фирми оде у стечај, због чега је много људи остало без посла. Једини начин, сматра он, да се људе задрже и престану да одлазе из овог краја је да им се обезбеди посао.

- На тржишту рада има око 1.200 пријављених, што је за нашу општину много. И нама треба од један до два мања погона, са од 100 до 200 радних места, где би се бар део људи запослио. Многи опстају бавећи се пољопривредом, сечом дрва за огрев, производњом меда, а има села у којима се праве креч или ћумур, има доста пчелара - појашњава он.

ТУРИЗАМ

ШАНСУ за више радних места Ђорђевић види и у сеоском туризму. Јер, како каже, то је једна од могућности која није много искоришћена, иако је читав крај смештен подно Суве планине која је заштићено природно добро са својим лепотама, које очигледно нису довољно промовисане.

У ЋЕЛИЈАМА ВИШЕ ПАСА ОД МЕШТАНА

У селу Ћелије памте када је оно врвело од људи који су живели од рудника. Затварањем окна, људи су масовно почели да одлазе “трбухом за крухом”, па село данас има једва двадесетак душа.

- Ћелије имају 22 становника, а 33 кучета. Нема младих, сви су од 45 година па навише. У град идемо једном недељно на по сат времена и тада се снабдемо основним намирницама. Живимо углавном од пензије или социјалне помоћи и некако се надамо да ће нам рудник поново прорадити, јер би то селу вратило живот - каже мештанин Ненад Младеновић.