НЕМАШТИНА ГА НАТЕРАЛА ДА НАПУСТИ ДОМ: Доста ми је свега, селим се у пећину!

СТАРИНА Миломир Митровић из Калне код Књажевца "троши" девету деценију у трошном кућерку, са својом животном сапутницом Гвозденком (76). У муци и немаштини. Супруга му је једва покретна, а од списка лекова, које обоје пију, могла би да се, како каже, напише омања књига. Никоме ништа не дугују, али са 15.000 динара његове пензије, једва састављају крај са крајем у засеоку Горње Поље. Када плате струју, телефон, воду, порез и лекове, не остане много. Готово ништа. Зато је старина одлучио - сели се у пећину на улазу у Калну!

- Не могу, људи, више све ово да издржим - тихо нам говори дека Миломир (82).

- У пећини нема ни струје, ни воде, ни телефона, али ни пореза, ни рачуна... Биће нам сигурно јефтиније да тамо преживимо. Надам се да ћу до зиме успети да средим наше ново породично гнездо.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Nemaština pritisla Jakovljeviće: Bolesni bez ognjišta

Упрегао деда Миломир - себе у приколицу, па вуче грађу до пећине. Сређује нови дом, за себе и баку Гвозденку, сваког дана од јутра до мрака. Планира и стару пећ да постави у пећини, да се греју. А без дажбина, остаће им пара, вели, да купују храну. Узани тунел, на 200 метара од улаза у Калну, види се с пута. Унутра у пећини, скривено је још неколико уских пролаза. Комфор, међутим, Миломиру и не треба.

- Сваког месеца пензија ми оде на рачуне за кућу која само што се не распадне - каже Миломир. - Срушиће је и најмањи земљотрес. Од три одељења, жена и ја користимо само собичак. Купатило није у употреби. Бојлер, који сам купио за време Тита, не ради већ деценијама. Воду сам зато заврнуо, али рачуни једнако долазе. И можда за некога то није много, али за мене је и превише. Зато сам решио да се селим.

А кућерак у Горњем Пољу, сећају се Митровићи, сами су саградили. Општина им дала плац када су се узели. Земљу никакву немају, па ни стоку, ни живину. Миломирова фамилија остала је на Бабином зубу. Имао је родитеље, три брата и две сестре. Нико више од њих није жив, а то мало имања, разделили други наследници. Није, каже, богзна шта ни било.

- На папиру, радила је четири сата, а остајала много дуже, кога год треба мењала, а ето ни до данас није заслужила пензију - прича доброћудни старац.

Син јединац Брижит (51), и унука Габријела (23) живе у Неготину. - Муче се и они - каже дека.

- Син је обућар, занатлија и он се једва покрпи са својим дажбинама. Унука нема посао. Скоро нам је син долазио, водио мајку код лекара, јер недељама није могла на ноге. А Габријелу сам видео пре два месеца. Рекао сам им за пећину. Ћуте. Ништа ми не кажу.

А у селу, причају. Гуркају се кад прође Миломир, подсмевају се његовој одлуци. А Миломир не мари. До краја је, каже, дошло, више нема куд. До пећине.

НУДИЛИ МИ "СИГУРАН СМЕШТАЈ"

БОЛИ ме и неправда - каже Миломир. - Знам да помоћ добијају и они који имају много више од мене и Гвозденке, а из Центра за социјални рад мене и супругу су одбили. Кажу, имамо кућу. Када сам се жалио да не могу да плаћам струју, понудили су ми сигуран смештај затворску тамницу и свеће на поклон. Писао сам председнику Општине Књажевац, који ме слао Центру за социјални рад, а недавно и Александру Мартиновићу, од кога сам тражио да пошаље неког из Скупштине Србије задуженог за пензионере. Можда није могао да прочита мој рукопис, па ми још није одговорио.