Војвођанске приче: Камен с Купиника краси Калемегдан

ПОД зеленом травом почивају остаци средњовековног утврђења Купиник, које је седам деценија после пада Смедерева био стуб европске одбране од Османлија и чувар срспког идентитета. Престоница последњих српских деспота Стефана Лазаревића, Ђурђа Бранковића и Вука Гргуревића, никада није археолошки истраживана. Данас се налази на мапи Туристичке организације општине Пећинци, коју обилазе знатижељни туристи и ђачке екскурзије.

Утврђење Купиник налази се у близини села Купиново на југу Срема. Изграђено је на мањем острву на почетку специјалног резервата природе Обедска бара. Не зна се тачно када је град подигнут, али према историјским изворима, први пут се помиње крајем 14. века у повељама краља Жигмунда Луксембуршког из 1387. и 1388. године. Први познати српски великан који је у поседу имао Купиник, према предањима, је Стефан Лазаревић, али кад и како га је добио, није познато. После Стефана њиме влада Ђурађ Бранковић, а претпоставља се да је то било 1427. Према црквеним изворима, деспот Бранковић после пада Смедерева донео је мошти Светог Луке након што му је угарски краљ Матија Корвин понудио деспотску титулу у Угарској.

По доласку Вука Гргуревића у Угарску 1464/1465. године, Корвин му додељује поседе, а међу њима и Купиник. Касније се у историјским списима, као власници овог сада такозваног “воденог града”, помињу и остали сремски Бранковићи, Ђорђе и Јован. Да је ово утврђење било њихов центар, сведоче списи и повеље које су послате из њега.

Приликом освајања Београда 1521. године султан Сулејман Први Величанствени разорио је Купиник, који је пао нешто касније османским заузимањем Срема, 1526. године. Пошто се турским продором у Панонију нашао дубоко у залеђу њихове територије, ово утврђење губи значај као погранично место. Од тада последња српска средњовековна престоница остаје у рушевинама, а занимљиво је да је њена опека коришћена касније при обнови Београдске тврђаве.

Како објашњавају у Заводу за заштиту споменика културе у Сремској Митровици, према нацртима, куле су биле повезане масивним бедемима око којих је постојао ров дубок око три метара и ширине 17 метара на улазној страни. Улаз у тврђаву био је кроз пету кулу на средини североисточног бедемског зида. Зидови су грађени од ломљеног камена, споља обложеног опеком. Најбоље очувана осмоугаона кула Купиника, данас је висока око осам метара, али то је тек око трећине њене првобитне висине. Зидови кула су били дебљине 3,5 метара. До данас је највећа тајна зашто је свака од кула Купиника имала другачији облик, иако су подигнуте у исто време. Прва кула је била кружна, друга осмоугаона, трећа шестоугаона и четврта квадратна.

* Цртеж Купиника, Фото Музеј Срема у Руми

Претпоставља се да је тврђава прошла кроз две фазе у изградњи, од утврђења угарског краља, једноставније форме прилагођене ратовању хладним оружјем, до утврђења српске властеле и деспота, у 15. и с почетка 16. века са топовским кулама и добро обезбеђеном капијом са покретним мостом прилагођеном ратовању артиљеријом због опасности од Турака.

ЦРКВА СВЕТОГ ЛУКЕ

У НЕПОСРЕДНОЈ близини Купиника је Црква Светог Луке коју је подигао деспот Ђурађ Бранковић и која представља, по мишљењу бројних истраживача, најстарију српску православну црквену грађевину у крајевима северно од Дунава и Саве.