Србин који зна са Французима

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА: ПАРИЗ

УБАЦИО сам се у политику да би Французи видели ко су и шта су Срби, да француско-српско пријатељство обновимо на здравим основама. Волео бих када би свако, у свом домену, могао бар мало да допринесе у том правцу.

Тако размишља Ивица Јовић (43), потпредседник општине и заменик градоначелника места Епон, четрдесетак километара од Париза.

- Ангажовао сам се, јер сам закључио да морамо да се више укључимо у политички живот Француске, да бисмо тако, и више помогли нашим многобројним грађанима који овде живе - каже у разговору за "Новости" овај марљиви човек који већ годинама нема ниједан слободан дан у недељи.

Ивица је рођен у Француској и цео живот је у овој земљи. И поред тога, никада није изгубио везу са земљом порекла својих родитеља Слободана и Љубинке, који су у печалбу кренули далеке 1968. године из села Бумбурек код Прокупља.

- Одлазим у Србију бар два-три пута годишње. Кад сам био млађи, проводио сам, као и сви, распуст код бабе и деде, док су били живи. Сада настављам да се виђам са стричевима и осталим рођацима. Лепо се проводимо, имам дивне успомене. Волим да одем тамо - носталгичан је наш саговорник.

Са супругом Оливером, која је из истог краја, има троје деце, ћерке Александру (22) и Катарину (19) и сина Лазара (12). Оне студирају права, а он иде у 6. разред основне школе.

- Све троје знају српски, онолико колико га и ја знам. Похађали су и допунску наставу на српском језику - поносан је отац Ивица.

Наш саговорник је прошао класичан пут као и сва деца српских исељеника.

- У оно време, када су дошли моји родитељи, наши људи су се доста насељавали у граду Миро, западно од Париза. Ту је постојало велико удружење "Завичај". Сјајно смо се дружили. Дуго сам остао у овом месту, све до своје тридесете, када сам се преселио у Епон - истиче овај успешни француски политичар.

Убрзо по доласку у Епон, Ивица Јовић је са садашњим председником Савеза Срба Француске Ромеом Милошевићем и још неколицином пријатеља, основао удружење "Србија". Одатле је све кренуло. У граду се највише бавио клубовима и удружењима, а онда постао члан странке Републиканаца, која има велике изгледе да на пролеће преузме власт у Француској.

- Био сам у опозицији до 2014. године, када сам, испред српске заједнице, подржао будућег градоначелника Гија Милера. Победили смо, а на листи сам био трећи, односно пети, због обавезно заступљене родне равноправности - каже Јовић.

Данас је, као заменик председника општине, задужен за школство, младе и удружења. Ради седам дана недељно, а сваког дана до посла путује 40 километара и исто толико назад.

- У Француској политика није занимање. У локалу не можеш да живиш од тога. Финансијска надокнада је нижа од минималне законом загарантоване плате. Зато паралелно радим као менаџер у једном великом тржном центру у околини Париза. Понедељком и уторком, пре него што кренем на посао, и на повратку кући, свратим до Општине да видим да ли треба нешто да се потпише или хитно реши. Од среде до петка примам странке у Општини, а суботом и недељом радим у фирми - наводи згуснут календар својих свакодневних обавеза које је, подвлачи, сам изабрао.

Резултат Јовићеве љубави према отаџбини је и процес братимљења Епона и Прокупља који је у току.

- Надамо се да ћемо ове године у јулу на градском слављу у Прокупљу и званично моћи да потпишемо повељу - најављује.

Два града већ доста сарађују.

- Примили смо три групе младих. На међународном такмичењу у видео-игрицама у децембру 2015. у Епону присуствовала је петочлана екипа из Прокупља. У јуну прошле године посетили су нас и ђаци генерације, док је на Дан победе у Првом светском рату 11. новембра хор Гимназије из Прокупља са 35 чланова наступао у цркви Сен Беат из 12. века, испред Тријумфалне капије и на Српском војничком гробљу у Тијеу, где су певали химне Француске и Србије. Изузетно лепо су примљени.

У свему томе, Јовић истиче велику подршку градоначелника Милера, без које, како каже, ништа од овога не би могло да се оствари.

- Ишли смо заједно у Србију. Обожава наше гостопримство, храну, културу, дружење - открива наш саговорник, који личним примером најбоље показује како се отаџбина може волети и "на даљину".