Стаљин у Москви састављао нову владу Југославије

ОСИМ западне, бивша Југославија је имала и источну емиграцију, о којој се, због информационе блокаде која је владала током Хладног рата, до данас знало врло мало. Као и голооточане, и источне емигранте, посебно оне у Совјетском Савезу, Удба је пратила све до распада земље, крајем осамдесетих.

Од 4.928 Југословена који су остали у земљама Варшавског пакта или су тамо пребегли после Резолуције ИБ, њих 628 се одлучило на живот у СССР. Била је то ондашња емигрантска елита - генерали, официри, дипломате, студенти, гимназијалци...

Њихов списак, сачињен из докумената Управе државне безбедности ФНРЈ, први пут су недавно публиковали Архив Србије и Институт за савремену историју. Књигу "Између две отаџбине - Југословенски политички емигранти у Совјетском Савезу 1948 - 1956" приредили су историчари др Горан Милорадовић и др Алексеј Тимофејев.

Реч је, како за "Новости" открива Милорадовић, о приручнику за интерну употребу Удбе који је сачињен од биографија наших емиграната у СССР. Документ се данас чува у Архиву Србије, у фонду БИА. Приручник је настао као средство за спровођење конвенције склопљене између ФНРЈ и СССР о регулисању питања лица с двојним држављанством, из 1956, и упутства за примену те конвенције. На списку има 612 имена, међу којима су неки били доживљени као могући чланови нове југословенске владе уколико би Стаљин савладао Тита.

А ЖЕЛЕО је да га победи јер се Броз, са својим плановима за стварање моћне балканске федерације, позиционирао као озбиљан конкурент. Зато су и политички емигранти у СССР забрињавали југословенске власти.

Перо Попивода (десно) током рата

Историчар Алексеј Тимофејев открио је, мимо овог списка, још 16 имена оних који су сигурно у то време били у СССР, али се на попису Удбе нису нашли.

Занимљиво је да је главни човек за решавање питања југословенске емиграције на Истоку био генерал Удбе Јово Капичић, "десна рука" Александра Ранковића за хапшење присталица ИБ. Он је за потребе праћења емиграције пребачен у Државни секретаријат за иностране послове.

- Највећи број емиграната, било да су се у време сукоба са ИБ затекли у СССР или су пребегли из Југославије (таквих је регистровано 48), веровао је да је у насталом спору био у праву Стаљин, као већи ауторитет, а не Тито - каже Милорадовић. - Велики број њих, ипак, остао је и из других, личних разлога. Неки су били у војним школама или служби и желели су да наставе каријеру, други су имали емотивне везе или су се оженили.

Др Горан Милорадовић, Др Алексеј Тимофејев

ИЗ БИОГРАФИЈА се види да је међу емигрантима било и бивших четника и домобрана који су, према Стаљиновој препоруци Титу, крајем рата амнестирани, и којима је ово била прилика или да докажу своју лојалност или да се разрачунају с југословенском влашћу. Има и оних који су желели да се врате, али су били спречени у томе. Као, на пример, Бранко Вујовић, послат 1945. на изучавање заната у СССР, коме су совјетске власти одбиле захтев за повратак. Ту су и ратни сирочићи које су југословенске власти послале на школовање и који нису ни могли да зрело размисле и изјасне се о томе да ли желе да се врате назад.

Било је и оних који су се у СССР оженили и вратили се са супругама, па завршили у затвору као ибеовци, а њихове жене су хапшене као совјетске обавештајке. Близуо 18 одсто емиграната из СССР се вратило, неки од њих разочарани јер тамо никада нису били сасвим прихваћени и нису могли да остваре тако блиставе каријере као њихове колеге с класе у војним школама.

Москва 1948. године

Шездесет шест најмлађих емиграната били су буквално деца, млађи од 18, а четворо их је чак имало испод 10 година. Били су то ученици војних гимназија из мреже "Суворов". Само њих 28 имало је изнад 30 година, од чега је најстарији емигрант имао 56. Међу њима је било најмање 407 официра и војника које је Резолуција затекла на школовању, а 40 емиграната било је на цивилним студијама. Од оних који су пребегли, чак 14 их је било у дипломатској служби, а шесторо у војној. За 165 емиграната у ССС, Удба је знала да су ступили у брак са совјетским држављанима.

НАЈПОЗНАТИЈИ међу источним емигрантима је одбегли генерал-мајор Перо Попивода, носилац Партизанске споменице 1941, у време сукоба са ИБ начелник Прве управе Југословенског ратног ваздухопловства. Он је, у августу 1948, школским авионом "поликарпов По-2", пребегао за Темишвар, па за Москву. Примљен је у совјетску армију, признат му је чин и постао је централна личност целокупне наше емиграције. На свим конгресима ИБ иступао је као представник Југославије. Био је у вези с најпознатијом ибеовском тројком - Владом Дапчевићем, Арсом Јовановићем и Бранком Кађом Петричевићем. Оба његова брата, Лазар и Спасоје, завршила су у затвору.

Друга важна личност била је Босиљка Марјановић, коју је Резолуција затекла на студијама у Москви, и која је, заједно са Попиводом, на скуповима ИБ представљала Југославију. Ту су и Радоња и Бранка Голубовић, које је Резолуција затекла у Румунији, одакле су побегли у СССР. Радоња је после рата прво био министар полиције, а затим правде Црне Горе, а пред Резолуцију амбасадор у Румунији.

У ЕМИГРАЦИЈИ НАЈВИШЕ СРБА

Из Србије је у совјетској емиграцији било 235 особа, из Хрватске 131 (од чега 69 Хрвата и 48 Срба), из БиХ 91, из Црне Горе 75, Македоније 36, Словеније 26, а ван Југославије су рођена најмање три наша емигранта.

За 30 особа не зна се из које су републике. И у укупној емиграцији у источноевропским земљама највише је било Срба - 1.120.