Нема брака без праштања

СРЕЛИ су се на свадби, пре 50 година, у селу Сипница подно Космаја, где су обоје били званице. Исте вечери, док су играли коло, он ју је запросио, а две недеље касније - венчали су се. На тај дан, "само" пола века касније, Миланка (68) и Србислав (74) Илић прославили су "златну свадбу" и, како кажу, деценије поштовања, толеранције, разумевања и пре свега љубави.

Насмејани, дотерани, дочекивали су пре неколико дана госте у београдском ресторану "Боеми". Баш као и пре 50 година. Међу званицама, њих десетак памти и "прво" венчање. А "младенци" се, као и тада, држе за руке, плешу, грле и осмехују једно другом.

- Требало је да се оженим у селу Манојлица код Сврљига, где сам рођен, са другом девојком коју ми је отац "нашао", али није ми се свиђала - прича кроз смех Српче, како му тепа његова Мила. - Када сам у Сипници, у колу спазио Милу, одмах сам се заљубио. Била је најлепша. А, и ја сам био фрајер, "пала је" одмах на мене.

Госпођа Мила блиста. Отмена, у елегантној хаљини, дискретно нашминкана... И сада, после толико година, заносна је за свог супруга и плени лепотом.

- Србислав је био прави даса - сећа се Мила. - Одударао је од других, био је другачији. Први је у и свом селу, али и у мојој Сипници, носио фармерке. И сад се смејем када се сетим да је жвакао жваку, у то време праву реткост, док ми се удварао. Пре венчања, видела сам га још једном, када је после недељу дана дошао код мог оца Живомира да ме званично проси.

Тада су, сећају се, утаначили свадбу. Била је у Манојлици код Сврљига. "Грмели" су трубачи. Играло се коло, веселило до зоре... Као и тада, и сада на јубилеју, оркестар је, овај пут тамбурашки, Србиславу "на уво" одсвирао омиљену "Прође младост крај мене".

- Где нема толеранције, нема ни дугог брака - каже Миланка. - Данашњи бракови кратког су даха, јер млади не желе да трпе. Праг толеранције све је нижи. Нигде нема идеалног брака. И ми смо имали трзавице, али смо их превазилазили, стрпљиво и верујући у наш брак. Срба је увек био прави домаћин, добар супруг и отац.

Деца и кућа били су, вели Миланка, њена брига. Првих 10 година није била запослена, а Срба је до пензије радио као сервисер Електронске индустрије "Ниш".

- Док смо били млађи, а деца мања, толерантнија сам била ја, а сада је Срба - говори "млада". - Пушта ме да се шеткам по бањама, путујем са децом и унуцима. Сада нам не треба много речи да се разумемо. Довољно је да неко започне реченицу, а други је заврши.

Срба додаје да су они прави пример да се супротности привлаче, јер су потпуно два различита темперамента.

- Знао сам шта јој смета, па сам гледао да је испоштујем - каже Срба. - Волео сам, рецимо, кафану и музику и да излазим са друштвом. Гледао сам увек да се вратим до поноћи. Била је попустљива и ето, никада јој нисам рекао, била је увек лепша од свих, где год да смо били. Горео сам од љубоморе.

ТРАДИЦИЈА ПРЕКИНУТА

Срба и Мила имају ћерке Мирјану и Оливеру и троје унука - Саву, Данила и Катарину.

- Ниједна ћерка, нажалост, неће поновити нашу причу - каже Мила. - Једна је већ разведена, а друга је пред сличном одлуком. Тешко је саветовати, јер млади данас тешко прихватају принципе којих смо се ми некада држали. Битно је, онда, да су ти разлази коректни и да се људи понашају зрело. За своје зетове немам лошу реч, нити су ме икада увредили. Они су добри очеви мојим унуцима и увек ћу их поштовати.