КО не воли вино, жене и песме - до краја живота остаје будала! Ова реченица је кроз живот достојан романа водила грофа Гедеона Гиду Рохонција (1852-1929), негдашњег власника Бисерног острва на Тиси, човека чије пољопривредно имање је било чувено у целој Европи, великог боема и учесника мноштва двобоја, љубимца жена и коцкара, који је на покеру губио милионе, а онда их, попут Виљема Тела, враћао прострељивањем јабуке на глави своје супруге Флоре... Но, кренимо редом.

Када је просеком Борђош 1858. године код тада Турског, а данас Новог Бечеја преусмерен ток Тисе, велики део имања грофа Липота Рохонција постао је острво, оивичено новим током зелене панонске лепотице с једне, и рукавцем који се и данас зове Стара Тиса, с друге стране. Његов син Гедеон или Гида, како су га звали до краја живота, тада је имао шест година. Доцније ће, захваљујући управо њему, то острво постати прави рај на земљи и добити данашњи назив.

- Имање од 650 јутара, које је Гида на острву наследио од оца, већ је било узорно, али је праву експанзију доживело баш у његово време. Више од 120 сорти грожђа на 150 јутара, десет јутара за 20 сорти бресака, исто толико за вишње, трешње, крушке и јабуке, 40 јутара рибњака... И, најзад, 25 јутара за диње сорте "тиски бисер", по којима је острво и добило име - прича нам хроничар Новог Бечеја и колекционар Ендре Карољи.

"Тиски бисер" је аутохтона сорта диње, коју је добио управо Гида укрштањем "турске руже" и "источне краљице". Крупне, обле и златасте, на месечини су сијале тако да је цело острво под модрим панонским небом личило на бескрај расутих бисера и по томе и добило име.

- Гида је за своје време био и прави геније маркетинга. Његови надахнути рекламни проспекти кружили су широм Европе, а поруџбине за диње, грожђе и друге врсте воћа стизале из целе Аустро-Угарске, Немачке, Русије, Француске, Луксембруга... Испоручивао их је у специјалним гајбама од пет килограма које је сам конструисао и слао поштом или железницом - прича Карољи.

Гедеон Рохонци (1852-1929)

Рохонци је на Бисерном острву подигао и раскошан каштел, као и огроман вински подрум. У дрвену бурад могло је да стане 25, а у стаклену 12 вагона вина. У том подруму је, најчешће са својим пријатељем и ривалом, грофом Арпадом Миклошем, играо велике партије покера. Једна од њих ће на ове просторе донети и чувено грожђе, односно, вино мускат крокан.

Некад раскошни Рохонцијев каштел на Бисерном острву

- Узгојио сам нову врсту мерлоа, пред којим ће се и краљеви клањати - додатно је Миклош, пред зору, пецнуо домаћина, којег те вреле јулске ноћи карта није баш хтела.

- Ако догодине не будем имао још квалитетнију сорту и боље вино, слободно бирај два моја најбоља вранца - одговорио је Гида, који је у својој ергели имао више од сто племенитих коња.

Винске флаше са Рохонцијевим грбом

Миклошево пецкање подстакло је Гиду да још тога лета запуца у северну Африку, одакле доноси мускат крокан, сорту белог, нежно миришљавог грожђа, од којег је почео да прави истоимено вино. Њиме ће касније наздрављати краљеви, председници држава, најславнији и најбогатији људи Европе...

Није то, међутим, била и Гидина најчувенија партија покера, напротив. Једна, одиграна такође ноћу, у каштелу на Бисерном острву, боље од свега говори о дубини његове хазардерске природе, али и о готово нестварном самопоуздању.

Потпис с монограмом

- Џентлмени, дужан сам вам отприлике колико вреде мој каштел и моје имање, али верујем да нећете одбити опкладу: ако са даљине од пушкомета погодим јабуку на глави моје жене, дуг се поништава, ако промашим, моја породица и ја одмах напуштамо дворац и имање, и све је ваше - рекао је мирно као да је партија већ завршена.

Џентлмени су били џентлмени, грофица Флора Рохонци је пробуђена и, не знајући о чему је стварно реч, али знајући какав је стрелац њен муж и верујући да спасава његову част, стала је пред пушчану цев. Гида је, наравно, погодио јабуку, али је, нешто доцније, изгубио жену. Флора га је оставила, а он се, онда, срећно, оженио Етелком, која ће му у вођењу Бисерног острва бити десна рука.

Коњи као украс на новобечејском дворцу

Упоредо је живео у каштелу на Бисерном острву и раскошном стану у Будимпешти, где је више од две деценије био и посланик Турског Бечеја у угарском сабору. Тон раду сабора давао је оштрим говорима, али и испадима, укључујући и чувену "Револверашку аферу". У скупштинском ходнику је, наиме, после вербалне расправе из пиштоља ранио једног младића, о чему су пештанске "Недељне новине" писале из броја у број.

Било је то и време у којем се част бранила у двобојима, а Гида, сјајан стрелац како смо већ видели, а још и изузетан мачевалац, није их избегавао, напротив.

- Што као директан актер, што као секундант, био је учесник мноштва двобоја о којима су опширно извештавали пештански листови, укључујући и најтиражније "Недељне новине" и "Државне новине" - вели Карољи.

Потврда о наградама на сајмовима

После Другог светског рата, Рохонцијево имање на Бисерном острву је национализовано од његових наследника и претворено у државно. Вино мускат крокан је, истина, и даље прављено, а помало се прави и данас, али златастих диња одавно нема, каштел је урушен, засади винограда већим делом запарложени...

Остала је само легенда!

Рекламни проспект за чувене диње, грожђе и остало воће

МИЉЕНИК ЖЕНА И НОЋНОГ ЖИВОТА

ВИСОК и достојанствен, богат, а широке руке, Гида је био миљеник жена и главна личност ноћног живота отмених пештанских кафана. Тамошње тамбураше стално је прекоревао да не умеју да свирају као његови Цигани из Турског Бечеја, а они га чикали да им то, коначно, и докаже.

- Зауставите музику и угасите сва светла - наредио је, изненада, једне бурне ноћи на запрепашћење кафанских гостију.

Одмах затим, са улаза у кафану зачуле су су тамбуре и виолине, новебечејске, наравно. Одушевљење је, бележе хроничари, било опште.

Гидина реклама у пештанским новинама

КОЧИЈА СТИГЛА ПРЕ ВОЗА

ТАКМИЧЕЊЕ је било у Рохонцијевој крви, па је остала зебележена и једна његова несвакидања трка. После састанка у Врбасу, где је дошао кочијама, пословни партнери су га позвали да с њима до Новог Сада иде возом, јер је удобније и брже. Одмах им је понудио опкладу, тврдећи да ће кочије тамо стићи пре воза. На новосадској железничкој станици је био за само сат времена и, наравно, на рачун партнера који су стигли нешто касније, у станичном ресторану већ поручио најскупљи ручак.