Војвођанске приче: Kад је шљунак крио злато

Јелена ЈОВАНОВИЋ

среда, 01. 06. 2016. у 18:01

Војвођанске приче: Kад је шљунак крио злато

Испирачи злата нису доживљавали дубоку старост јер им је хладна вода ледила ноге

Пре два века у приобаљу банатске реке Нере грозничаво се испирао драгоцени метал. Из Румуније у Кусић власт досељавала Цигане Бањаше, искусне у измуљавању

МАСОВНА потрага за златом, која је захватила читав свет почетком 19. века, није заобишла ни Војводину, тачније јужни Банат. Историјска грађа, коју је прикупио Озрен Радосављевић из Црвене Цркве, указује на то да су и Лале пре тачно два века настојале да се обогате или пак зараде тек толико да могу да преживе измуљавајући златне громуљице из речице Нере, која извире на планини Семеник у Румунији и до свог ушћа у Дунав представља природну границу Србије с тим источним комшијама.

Није записано када је тачно почело експлоатисање злата из овог плитког водотока, али се претпоставља да се тај мукотрпан посао радио још пре два миленијума, у време Римљана, па чак и у преисторији. Први записи, међутим, потичу тек с почетка 19. века, када су хроничари забележили да је само у периоду од 1812. до 1817. године на подручју источног и јужног Баната испрано злата у вредности 1.226 дуката и 51 гроша. Зато не чуди што су тадашње војно-граничарске власти у близини белоцркванског села Кусић, на спруду између Нере и млинског потока Јаруга, населиле четрдесетак породица Цигана Бањаша из румунског Ердеља, како би унапредили ту високопрофитну делатност за државу. Јер, Бањаши су били вични измуљавању и копању злата, с обзиром на то да су се и у родном месту бавили искључиво тим послом.

Озрен нам прича да се придошлице нису мешале са осталим становништвом, о чему сведоче матичне књиге. Они су у Кусићу, на поменутом спруду, формирали своје сеоце "са кратким улицама и лепо уређеним кућама", а чак су се искључиво и међусобно женили и тако тајну успешног вађења злата чували само за себе.

- Зна се само да су златни песак испирали помоћу малог дрвеног корита, чије је дно било обложено густом пређом, док су они који су копали златоносна приобаља Нере то радили уз помоћ посебних лопата, ашова и мотика. Црква и државна администрација су тачно знали ко су били "златокопатељи", а ко "златоиспиратељи" - приповеда нам Озрен, хроничар белоцркванског краја.

Тај посао није био нимало лак, што је негативно утицало на здравље Бањаша, па је и њихов животни век био необично кратак.

TОНЕ ЗЛАТА ИЗ СРПСКИХ РЕКА СРБИЈА је богата златом. То се зна одвајкада. Поготово њен источни део, где чак и тамошње реке, попут Пека и Тимока, од планина, у којима извиру, "краду" златне громуљице и проносе их дуж корита. Процењује се да је испирањем свих наших златоносних река, од праисторије до данас, добијено око 50 тона злата.

- Ретко ко је доживљавао дубоку старост, јер им је хладна вода планинско-равничарске речице свакодневно ледила ноге. Умирали су и од врућине, "суве болезни", сувог кашља и шлога - додаје наш саговорник, уз констатацију да су били сахрањивани на православном гробљу у Кусићу, јер су припадали тој вери.

Осим Бањаша, чије је насеље ћудљива Нера уништила у катастрофалној поплави пролећа 1910, па су се сви раштркали по оближњим селима, срећу су окушали чак и немачки и британски капиталисти. Немци су 1902, писао је тада вршачки недељник "Родољуб", од угарског министарства привреде тражили дозволу за испирање злата, јер су утврдили да је "Нера богатија златом од ма које америчке реке", док су Британци инсталирали модерне машине на Златном потоку, притоци Нере, где су испирали златни песак све до 1908. Њихови резултати, нажалост, нису нам познати.

Озрен Радосављевић, хроничар белоцркванског краја

- Између два светска рата, злато је из Златног потока испирао и извесни деда Ђорђе из оближњег села Златица, који је младост провео у америчким рудницима злата. Кажу да му је чак пошло за руком да открије и златну жилу, али да је ту тајну љубоморно чувао. Он је уз Куркана, Башања из истог села, био последњи кога је на простору јужног Баната инфицирао вирус "златне грознице" - каже нам Озрен.

У том периоду нагло је опало интересовање за копањем и испирањем злата, јер, наводно, тај посао више није био рентабилан. Уз то, и честе поплаве, које су наносиле велике штете насељима трагача за златом, утицале су на то да се преоријентишу на остале занате, како би осигурали егзистенцију. Јер, Нера је током већег дела године толико плитка да се може препешачити, али у пролеће, услед отапања снега на Семенику, толико набуја да плави хиљаде хектара ораница и кућа оближњих села.

Данас је мало оних који знају да је Нера била, а можда и даље јесте - златоносна. Ваљда зато више и нема људи са вољом, стрпљењем и ентузијазмом да се баве овим послом, па макар и из чисте знатижеље. Једино што се данас из ње вади је квалитетан шљунак.


НАКИТ ЗА МЛАДЕ УДАВАЧЕ

ЗЛАТО које су Бањаши и остали златокопачи проналазили у Нери, код Кусића, добрим делом је завршавало у државној ковници у селу Оравица, у данашњој Румунији. Они који су били срећније руке долазили су и до већих количина златних зрнаца, која су претварали у накит. Бањаши су њиме најчешће током церемоније венчања китили младе удаваче, које су углавном имале само 16 година.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

ranko75

02.06.2016. 10:17

Iz Rumunije u Kusić vlast doseljavala Cigane Banjaše, iskusne u izmuljavanju- Pa vidio sam ja da su cigani iskusni u izmuljavanju i u svakakvom muljanju. Za muljanje su rodjeni, a kada ga dugo muljaju, onda ga i izmuljaju, pa je to izmuljavanje.