Војвођанске приче: Поп Маринков печат доброчинства

Јелена Јовановић

13. 01. 2016. у 17:30

Духовник, за кога су људи, ма које вере били, имали осећај дубоког поштовања и наклоности. Спонтано памтио имена на хиљаде људи које је крстио и родослов сваког житеља. Болесницима редовно носио иконице да их охрабри и утеши

Војвођанске приче: Поп Маринков печат доброчинства

Литургија на празник Сви свети у Вршцу 1980. године

ЗМАЈ Јовина улица у Вршцу, која повезује Саборну цркву Светог оца Николаја са Градским гробљем, чува сећање на вршачког свештеника Маринка Ђуричина (1911-1997), у народу омиљеног - поп Маринка. Иако на црквеној кући у којој је живео са супругом Милевом и ћеркама Радом и Надом нема спомен-плоче, необичан спокој и данас у дугачком сокаку подсећа на време када је овај духовник, у мантији и са црним шеширом свакодневно туда пролазио, делећи успут благослове.

Поп Маринко је био један од малобројних свештеника који је доброчинством код готово свих Вршчана, које год вере да су били, стварао осећај поштовања и дубоке наклоности. Зрачио је благошћу несвакидашње милости према сваком човеку и увек је налазио времена да са пролазницима застане, приупита их за здравље, удели им савет, или их охрабри...

- Мој отац је имао велику љубав за своје парохијане и све људе, не обазирући се на то да ли су католици, православци или неке друге вере. Поштовао је све религије и волео да помаже људима. Деценијама је недељом обилазио пацијенте у вршачкој болници и на поклон им носио иконице, како би им дао морално окрепљење, утеху и наду за излечењем, док је младима, које је венчавао и крстио, даровао мала Света писма са посветом - присећа се у разговору за "Новости" наша чувена глумица Рада Ђуричин, иначе, старија поп Маринкова кћи.

Иако је одрасла у свештеничкој кући и одмалена била упућена на цркву, отац је, каже Рада, није притискао и оптерећивао религијом. Али, сваке вечери је, пред спавање, сестру и њу благосиљао и давао им да пољубе икону мајке Божје.

- Увек нам је говорио да према свим људима треба да будемо исти, и према цару и према просјаку. Указивао да је глупо бити уображен и горд, те да увек треба да будемо тамо где се мостови међу људима граде. И, наглашавао да је сваког дана вредно труда да некога обрадујемо, макар љубазним поздравом. Он је то свакодневно чинио - прича нам Рада.

А, управо то су Вршчани највише ценили код "свог" поп Маринка, јер је тиме успевао да омекша и отврдла срца и придобије заблуделе душе. А, колико је водио рачуна да никога не увреди, сведочи и Радина прича о једном од многобројних обилазака српских светиња, на које је вршачки свештеник обичавао да води своје парохијане.

- Када је требало да обиђу Опленац, једна од верница се разболела, па је комшиница Ержика замолила оца да она путује уместо ње. Наравно, пристао је. А, пошто је увек људима говорио о прошлости светиње коју обилазе, а нова путница била је Мађарица, мени је уочи пута рекао да ће из говора избацити оно када су Мађари малтретирали Карађорђа, да Ержики не би било жао - са поносом се сећа наша глумица.

Рада са татом

А, није увек било лако бити православни свештеник у мултинационалној средини, као што је Вршац. Али, како је записао књижевник Душан Копчалић, и у том времену, "када је на пар људи у милионској Србији био сведен опстанак вере нам српске и православне", поп Маринко је био спасилац свештеничког позива. Томе придодајемо и Радино подсећање на очеве речи једном вернику, који му се непосредно после рата пожалио да се плаши да долази у цркву, јер ће изгубити посао: "Не брини, моли се код куће, док ово не прође". Ето, такав је био поп Маринко.

- Његово спонтано памћење имена хиљаде Вршчана, које је крстио, и њихових родитеља, и познавање родослова сваког становника, доказивали су да он осећа цео Вршац и његове житеље као најближу породицу - написао је Копчалић у недељнику "Вршачке вести".

Његова сталоженост изазивала је дубоко поштовање чак и код деце. У џепу је увек имао иконицу, значку, крстић, бомбону или орахе, које им је, уз топло миловање по глави, делио. Заузврат, школарци су му љубили руку и журили да му се похвале да су добили петицу.

Милева и Маринко Ђуричин са ћеркама Радом и Надом

Тако је поп Маринко пуних шест и по деценија служио богу, Српској православној цркви и народу Вршца, све до смрти у јесен 1997. Његов одлазак дубоко је гануо његове суграђане. Вршчанин Радомир Путник, драматург и поп Маринков комшија, записао је тада да се неколико хиљада људи окупило да му ода почаст, док су опело држала двојица епископа, уз саслужење двадесет свештеника Епархије банатске.

Недуго после смрти поп Маринка, Вршчани су самоиницијативно једној улици дали његово име. Тек стотинак метара дугачак сокак, несразмеран величини доброте коју је ширио, назван је по њему. Реч је о Скопљанској, која се надовезује на Змај Јовину, улицу којом је читавог живота пролазио.

Прихватио 7.000 српских колониста

МАРИНКО Ђуричин је рођен у румунском делу Баната, где је завршио школе у Дежану и Толвадији. Петоразредну богословију завршио је у Сарајеву, а за ђакона је рукоположен 1932. године у Сремским Карловцима. Одмах затим је постављен за пароха у Вршцу. Био је вероучитељ у Народној школи до 1946. Прикупљао је помоћ за сиромашне, а његов мисионарски рад обухвата и прихватање око 7.000 српских колониста од 1946. до 1951. године и њихово укључивање у верску заједницу. За заслуге, Српска православна црква му је доделила највише признање које свештеник може да добије - "Напрсни крст".

Некада Скопљанска улица заувек подсећа на попа Маринка

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (4)

Predrag

13.01.2016. 19:46

Secanje na pop Marinka ozivljava proslo decacko doba,nek mu je vecna slava i hvala.................

Opaki

13.01.2016. 23:46

Mnogo je divnih svestenika u okviru SPC cije se delo ne primecuje od dela Kacavende, Pahomija i bahatih popova. Licno poznajem svestenike koji zive skromno, pobozno, cije su crkve pune naroda a crkvene porte pune smeha i srecnih porodica. Novosti retko pisu pozitivno o crkvi, bas sam se zacudio sad.

Miro Markovic

16.01.2016. 06:23

U nasem narodu se kaze: "Ne pada sneg samo da pokrije breg, nego i da svaka zverka ostavi svoj trag". Ovu izreku bih preveo na humani rad svestenika Marinka. On je svojim bogougodnim radom ostavio trag dobrote po kojoj ga narod pamti i pominje njegovu duhovnost. Sluziti narodu je plemenito ali veoma tesko. Ima nas mnogo koji se trudimo, ali mali broj uspe da ostavi vidne tragove iza nas. Neka je vecna hvala svesteniku Marinku, jer je on uspeo da ostavi trag koji ostaje u secanju njegovog naroda!