Гуслао на двору Карађорђевића

"ГУСЛЕ моје моје од јавора сува, Вас је Србин пет векова чува, Те му болне лијечисте груди, А свете му сачувасте труди", певао је између два светска рата вероватно последњи велики народни гуслар у Срба. Звао се Војислав Ерац и живео је свега 28 година.

Певао је на двору Карађорђевића, у Душевној болници код Ниша, где се лечио несрећни Ђорђе Карађорђевић, а са посебним одобрењем Министарства просвете Краљевине Југославије и Министарства војске и морнарице, Ђенералштабног одељења, пропутовао је школе по Србији.

Да се зна да је Филип Вишњић имао достојног наследника, потрудила се његова унука др Јелена Ерац Денчић, објављујући потресна сведочанства о лику и делу свог славног деде. Ова млада докторка стоматологије показала је и књигом "Мој деда Војислав Ерац" да је гени даровитог приповедача нису прескочили.

- Била сам мотивисана записом са интернета где се помиње мој деда, као и више писаних извора који га дефинишу као знаменитог народног гуслара - каже Јелена Ерац Денчић. - А књига је настала како би се очувало његово духовно здање, изграђивано на националним темељима, које је прерасло у опште добро.

Мирко Добричанин спомиње Ерца у књизи "Сјај гусала".

- Његов ујак, генерал Илија Брашић, водио га је у краљевски двор где је добио на поклон гусле од кнеза Павла (на слици), које се чувају као породична драгоценост - записао је Добричанин.

Војислав је дар дуговао и пореклу краја који је изнедрио потоње прозаисте. Као потомак властеочке породице Владиславића, која се помиње у писаним изворима у катунима Бурмаз још 1300. године, Херакови су из Херцеговине прво стигли у Рајнац, а потом до Кнића с једне и Мале Дренове с друге стране. Старина Радивоје Ерац био је оснивач села код Трстеника у ком се родио Војислав.

Није познато колико је Дреновчанин оставио ауторских песама. Извесно је написао дела "Краљ Петар Други и вила", "Одлазак краља Петра Другог у Енглеску", "Сан краљице Марије, "Смрт краља Александра Првог Ујединитеља", "Војвода Луне", певајући о владарима као епски писци о Немањићима и Лазару у средњовековној Србији. Песме је штампао у параћинској штампарији "Жикион".

Да је певао принцу Ђорђу у данашњој Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници сведочи и запис управника Уроша Јекића. Министри, дворјани, намесници, официри славили су Ерчево умеће, а хвале су стизале из свих учионица где је гуслао ђацима о поносној српској прошлости и садашњости.

- Прво је купио укоричену свеску од 150 страница, а касније је штампао и посебну књигу - напомиње унука. - Та сведочења садрже утиске учитеља, управитеља школа, школских надзорника и градоначелника, оверавана потписима и печатима из многих крајева. У две књиге утисака чак је 259 забележака слушала. Један од њих, Младен Ђ. Протић из Гуче, пише да "Ерац јесте словенски анђео, он свуда сведочи у корист синова словенске расе". Последњи пут је у родној Дренови запевао на свечаности 29. марта 1941. када је краљ Петар Други Карађорђевић преузео престо.(на слици).

Гусле су утихнуле, а на народ "ударио Шваба". Војислављева супруга Јеленка, причала је као удовица да су се и четници и партизани отимали око народног гуслара, коме је споменица додељена 29. новембра 1950. године. Биће да Други светски рат, остављајући Србима двоструки ожиљак због братоубилаштва, није поштедео једног родољуба. Иако се Ерчево име спомиње у документима Драже Михаиловића, повод привођењу могао је бити и то да немачки окупатори просто нису хтели да им "умакне" уметник од утицаја, који је неретко и о њима погрдно и ружно певао.

- Ухватили су га на путу Трстеник - Мала Дренова у селу Богдање, имали су књигу песама, на чијој задњој страни је била дедина фотографија са адресом - записала је Јелена.

Познати гуслар најпре је одведен на крушевачко Слободиште, а потом у Логор "12. фебруар" у Нишу. Стрељан је на Бубњу 15. децембра 1942. године.

- Бака Јеленка је након погибије супруга пререзала струне на гуслама и наредну 21 годину носила је црну одећу у знак жалости све док се није родила унука Невена - каже ауторка књиге. - Тако је са мојим дедом убијена и младост моје баке, заувек стрељана и игра и песма у њеном дому, а њихов син Милован никада није научио да пева и да игра.

На молбу чувеног позоришног уметника Момира Брадића, струне су на Ерчевим гуслама враћене на Видовдан 1980. године како би поново загуделе на Слободишту. Прошле године навршио се тачно један век од рођења деде Војислава Ерца. Те године његова унука Јелена, родила је сина, Косту.

ПОРУКА ПРЕД СТРЕЉАЊЕ

ТАЧНО време ликвидације Војислава Ерца остало је непознато све до 1997. године, када је у Рибарску Бању код Крушевца дошао преживели логораш Милан Јевтић из Рековца.

- Једном када су га (Ерца) спровели на саслушање само је рекао "Земљаци ако неко преживи, нека јави мојима дан и сат кад су ме стрељали" - испричао је Милан Јевтић.

Када су га одвели на стрељање, Јевтић је упитао једног логораша за време, јер је овај имао сакривен ручни сат. Било је тачно три сата после подне.

МИЛОВАН Ерац, познати крушевачки књижевник и публициста, новинар у пензији, имао је само три године када су Немци стрељали његовог оца Војислава. Посветио му је потресне приче.

- У девојачком сандуку за мираз мати је дуго чувала зуб мог оца, виђао сам је често како се моли с њим испод иконе Светог Николе - прича за "Новости" Милован Ерац. - Ово је једино што имам од твог оца, то је његова кост, говорила је када је зуб предала на чување. Купио сам џепни руски сат и чувао га у тој кутијици. Нажалост, нестала је ненадано из мог дома.

ГУСЛЕ КНЕЗА ПАВЛА

ВОЈИСЛАВ Ерац је у првим данима гуслао на инструменту рођака Сибина Ерца и свога комшије Милена Васића. Када се прославио, за 300 динара купио је боље и лепше гусле, са грбом, који је направио мајстор Мирослав Аксентијевић из Планинице. На тим гуслама је гудео и на двору Карађорђевића, али највећи понос биле су гусле поклон Његовог височанства кнеза Павла Карађорђевића. Од сувог јаворовог дрвета, урађене 1938. године.