Делфини лече и душу и тело

ДА море на којем је рођен није, заувек, свој шум уткало у његове дамаре и да, у Дому за децу ометену у развоју у Ветернику није, такође заувек, спознао тугу малишана који нису имали срећу да одрастају као њихови вршњаци, његов свет би били или филмска режија за коју се школовао, или кошарка за коју је, опет, био изузетно надарен. Овако, Никола Радин (44) је себе, дефинитивно, нашао у свету делфинске терапије деце оболеле од церебралне парализе, Дауновог синдрома, аутизма...

- Рођен сам у Котору где је мој отац Љубомир службовао као неуропсихијатар, а од своје пете живео сам у Новом Саду, где је моја мајка Мира годинама водила ветернички дом - објашњава Радин својеврсну игру судбине која ће га, доцније, довести на пут којим данас иде.

Без обзира на живот у равници, море, наставља, никад из њега није ишчилило, а саосећање са малишанима са којима се дружио одлазећи код мајке у дом у Ветернику постало је трајан део његове личности. То двоје се спојило у време док је, после студија филмске режије у Њујорку, живео у САД. У Ки Ларгу, на Флориди се, наиме, 2004. први пут срео са делфинском терапијом малишана оболелих од поменутих болести.

- У мени су оживела сећања на другаре из Ветерника и схватио сам да ту могу да нађем себе. Доцније сам физиотерапију усавршио у неколико америчких и јапанских, као и школа у Аустрији, у чијој престоници Бечу данас имам своју ординацију.

Није, наравно, тајна да су делфини животиње бриљантне интелигенције и изузетне дружељубивости, а уз све то још лишене и било какве агресивности. А како, практично, изгледа терапија најтежих обољења чији су они део и какве резултате даје?

- Нема, нажалост, чуда у лечењу поменутих болести, али има осетних напредака, пре свега у моторици код церебралне парализе или комуникативности са околином код аутизма. Сама терапија подразумева да деца, пре конвенционалних терапија, са делфинима, десетак дана заредом, у води проведу по пола часа. То, уз већ поменуте директне напретке, повољно утиче и на њихову мотивацију за те друге видове терапије, а самим тим их чини и ефикаснијим.

Да ли свему томе доприносе ултразвуци које делфини емитују или, пак, нешто друго, још је непознаница. Оно што је, међутим, извесно, и више него фасцинантно, јесте понашање делфина којих, иначе, има 17 врста, према деци у чијем лечењу учествују.

- Они су и иначе блиски с људима, али је начин на који се потпуно разнеже у контакту са болесним малишанима готово нестваран. Можда је одговор у њиховој познатој способност да и људе и предмете буквално скенирају, односно да виде и оно што је у њима. Очигледно, виде нам и тело и душу!

Како било, Радин, са својим малим пацијентима најчешће ради у делфинаријуму у турском летовалишту Анталија, а понекад „скокне“ и до Ки Ларга. Делфинска терапија се, иначе, примењује и у Израелу, на Карибима, у Бразилу, Шпанији, на Криму...

ДА би помогао малишанима чији родитељи не могу да финансирају ову врсту терапије, Радин је у Бечу формирао Фондацију „Долфин пипл“. Захваљујући њој је, рецимо, лане у рекордном року скупљено 8.200 евра за одлазак и терапију у Анталији Самуела Михаиловића, малог Србина рођеног у Бечу. Паре је даровало аустријаско удружење бајкера „Харли Дејдвидсон“.

КЊИГА

ПОРЕД Њујорка и Беча, Радин је живео и у Лондону и Сао Паулу, снимио је више документарних филмова, а сада је закорачио и у свет литературе. Из штампе је ових дана изашао његов први роман „Дах делфина“, у издању „Мост арта“ из Земуна.

- Главни јунаци су делфин Кловн и његова осмогодишња другарица Клара, девојчица оболела од церебралне парализе - открива нам део садржине. - Желео сам да предочим како наш живот изгледа из њиховог, много хуманијег и много, много нежнијег угла.