Стеван Лабудовић: Камера између срца и душе

АЛЖИР слави пола века независности, али и једног нашег човека. Стевана Лабудовића, сниматеља “Филмских новости” из Београда. Од 1959. до 1962. године “њихов Стева национале” хватао је оком камере буквално све док је ова северноафричка земља водила битку за независност.

Стевине филмске репортаже о борбама алжирских устаника гледао је цео свет. Зато га “алжирска браћа” сматрају равноправним борцем за ослобођење те земље, додељујући му бројна висока звања и одајући многе почасти.

Седимо у његовом стану, на Миљаковцу, и полако враћамо филм његове богате каријере која, исто тако, завређује један филм. Окружен бројним знамењима и пожутелим фотографијама, Стеван, који је зашао у 86. годину, не би много о себи. На мишиће, извлачимо причу о једној зими на Миљаковцу. Снег нападао, а државници Алжира никако да дођу до Стевиног стана. Ангажована је велика механизација. Снег је прочишћен, а министар спољних послова Алжира уручио му је највише одликовање те земље. Те године добили су га само Тито и Стева.

Враћамо га поново на причу одакле толике почасти, а саговорник “Новости” ће опет скромно: - Ваљда их је привукла моја храброст. Раме уз раме, они су се борили оружјем, а ја камером. А циљ нам је био исти - борба за слободу. Казује нам да се ничега није плашио, иако су у то време циљеви гађани напалм бомбама.

- Штитили су ме моји саборци - говори Лабудовић. - Кад је год било густо, покривали су ме својим телима. Ипак, један гелер ми је просвирао кроз капу и поред ува. Та капа и дан-данас стоји у витринама музеја у Алжиру.

Легендарни сниматељ, истовремено је својим фото-апаратом начинио безброј фотографија које су сада незаменљиви сведоци страдања сиротиње у току рата у Алжиру против француског колонијализма, који је однео више од милион жртава. Користио је искључиво - црно-белу фотографију. На њима је увек снимљен човек, у акцији, али нигде нема ниједне капи крви.

Наметало се питање: па, какав је то био рат без крви, иако је крви било напретек. Лабудовић нам објашњава да је свој објектив увек усмеравао према живим људима и преко њих причао уверљиву визуелну причу о голготама кроз које су пролазили. И то без шокантних сцена, са пуно хуманости. Нјегове колеге зато га описују као човека који “камеру није држао између дланова, већ између срца и душе”.

- Нјегова камера, баш као по сценарију неког филма, на стотинак симболичних кадрова испричала нам је бајку - записао је проф. Ђорђије Јоксимовић. - Она се позлатила у рукама врсног сниматеља, па је заслужно нашла почасно место у ратној збирци Историјског музеја у Алжиру.

И поред временске дистанце од пола века, кад је материјал снимљен, он и данас уверљиво делује као да је од јуче. Наравно да ће надживети и сниматеља, који је имао срећу да из ратног пакла извуче живу главу и успостави кумство са председником алжирске републике, Хуаријем Бумедијеном.

- Када ми се родила ћерка Ида, од кума Бумедијена стигао је букет са три стотине црвених ружа - објашњава Лабудовић.- Шеф алжирске државе је рекао да за свако слово имена моје ћерке даје сто ружа. Пошто нисмо имали толико ваза, моја супруга Ружица и ја цвеће смо ставили у каду.

Алжирске приче Стевана Лабудовића само су “један детаљ” из његове пребогате сниматељске каријере. Нјегове, на пример, тршћанске сторије специјално су пласиране у филмским журналима. Пред биоскопима се тражила карта више. Они који би закаснили на журнал, често су, разочарани због пропуштених “Филмских новости”, одустајали од гледања главног филма!

Педесетих година прошлог века Јосип Броз Тито је кренуо на своја позната многобројна путовања по свету. На “пут мира” заједно са Титом кренуо је и Лабудовић. Нјегова камера га је пратила у Бурми, Индији, Индонезији, Египту, Великој Британији, Етиопији, САД... Бродом “Галеб” и авионима обишли су цео свет, а Лабудовић је снимао тадашњег председника на Брионима, Ванги, Брду код Крања, у Карађорђеву, Белом двору и на другим местима на којима се Тито сусретао са највишим светским лидерима. На питање који му је сусрет најмилији, Лабудовић, без дилеме, одговара: са председником Индије Джавахарлалом Нехруом.

Пружајући нам слику Ричарда Никсона, чика Стеван нам каже да је бивши амерички председник тражио искључиво да га лично он овековечи. Мада се не одриче свог филма, који је по наруджбини снимио са Иди Амином Дадом, председником Уганде, о томе ипак нерадо прича:

- Док сам га снимао, Иди Амин је деловао питомо - каже нам Лабудовић.- Делили смо воће заједно. Тек касније сам сазнао колики је он крволок био, како су причали. Али, ипак, посао је посао.

АЛЖИРСКИ АМБАСАДОР АБДЕЛКАДЕР МЕСДОУА, ЗА “НОВОСТИ”: НАЦИОНАЛНИ ХЕРОЈ

СТЕВАН Лабудовић је један од живих сведока велике епопеје каквом се могу назвати односи између Алжира и бивше Југославије, каже Абделкадер Месдоуа, амбасадор Алжира у Србији, у писаној изјави за “Новости”:

Као младог извештача “Филмских новости”, покојни председник Тито га упућује у Алжир да се придружи алжирским партизанима и пратећи их, да кроз фотографије, слике и снимке упозна свет са ослободилачким ратом који је у Алжиру отпочео 1. новембра 1954. године. Он је у алжирским партизанима провео пуно времена, пратио је борце у акцијама и, захваљујући свом раду, успео је да свет упозна са тешким условима у којима је алжирски народ живео под француском колонијалном влашћу и у којима се борио за слободу.

Од тада се у Алжиру зна за Тита и Лабудовића који је постао и национални херој, коме се сваке године о државним празницима и у другим приликама, указују почасти. Позиван је на све свечаности које се организују у Алжиру, а онда се националне институције о њега отимају да би одале признање његовом јунаштву, његовој храбрости и пријатељству, које га нераскидиво повезује са алжирским народом.

Већ у позним годинама и покаткад крхког здравља, њему се приликом сваког боравка у Алжиру враћају снага и крепкост, како би сваки пут изнова обновио ту личну везу којом је од педесетих година повезан. Нека га Бог чува и да му дуг живот, закључује се у изјави алжирског амбасадора.