Жико изд’о наређење

ЧАСОВНИК му је, понекад, журио. Некад каснио, или сасвим стао. Али је он увек, у секунд, знао колико је сати.

Живорад - Жика Милосављевић, најдуговечнији председник општине у Србији, тако, двадесет и другу годину кормилари Сопотом. И то - у цугу.

- Не жалим се, и не кајем - каже уз осмех. - Народ је одлучивао. И одлучио.

Од 1989, после седам избора, и исто толико победа, Жика је малтене постао бренд Сопота. Нешто као традиционални Сопотски филмски фестивал слободе.

Чиме је то овај 54-годишњак задужио грађане да већина њих сматра да “од Жике нема бољег”?! Разговарамо о томе са људима у центру вароши.

- Није лак на обећањима, а што обећа, то и уради - одговара Тома Савкић, угоститељ.

Бранко Бијелић, грађевински предузетник, а избеглица из Хрватске, у причу уноси емоције:

- Дошао сам овде са породицом, без ичега. Видим, од повратка нема ништа. Закуцам на врата председника општине. Кажем: Градио бих у Сопоту. “Гради, ко ти брани”, одговорио ми је. Тако смо се, у неколико речи, договорили. Сад сам поново човек. Схватате ли?

Тако су, отприлике, у Сопоту, отварана врата свима који имају идеју и жељу да нешто раде.

- Никог нисмо гушили папирима, нисмо отезали са дозволама - упућује Живорад Милосављевић у почетке правог бума мале привреде, по чему је Сопот предњачио у Србији. - То се прочуло и људи су долазили да овде започну посао и уложе. За мене, иначе, сви знају, да није важно шта говориш него шта можеш да урадиш. И да ли то што урадиш, можеш да одржиш и унапредиш.

Надлежни секретаријат ове малене београдске општине од 21.000 становника у једном тренутку уписао је у регистар чак 3.600 занатских радњи, трговина, пржионица кафе, стоваришта, погона за прераду воћа и поврћа. Данас их је, истина, мање, али довољно да од такси из општинског буджета, али и уз помоћ градске касе, и до најзабитијег места, стигне асфалт, водовод, гас, телефони. Обновљене су школе, амбуланте. Свако село има стадион, а сеоска гробља, веровали или не, капеле са клима-уређајима и грејањем.

У Неменикућу, на пример, где је сниман део серије “Грех њене мајке”, капела је послужила глумцима да се пресвуку, нашминкају. Није збот тога, али јесте из Неменикућа стигла песма “Друже, Жико, љубичице бела, за тебе су сва сопотска села”.

- Ма, претерују - одговара на стихове Жика Милосављевић. - Наш народ је склон да високо подигне своје, па и локалне лидере да би се боље разбили кад падну. Моја је предност, можда, што увек знам на којој сам коти и какви ме слаломи све очекују, после свих које сам савладао.

Милосављевић од 33. године живота књижи председнички стаж под Космајем, атар београдски. Каријеру, која се тако добро накалемила на природну сељачко-шумадијску логику и рачуницу, стекао је као судија за прекршаје. Никог није казнио, одлучио се за превентивно деловање.

- Али ми ниједан предмет из Вишег суда није враћен на поправни - каже Жика.

Тако је убрао прве бодове у Сопоту “без предумишљаја”. Ипак, драгоцено искуство, мада кратко, стекао је у трговинској фирми “Ропочево” у Сопоту.

- Ту сам научио да тргујем. Кад тај занат савладаш, онда зиме нема.

Овим искуством руководи се увек. Кад његови Сопоћани кажу треба им пут, па траже још да се из општинске касе издвоји, он им, без пардона, одговори: “Ви динар, општина динар. Ви два, општина два”.

У политици је, тврди, био доследан: “Једном левичар, увек левичар”. Тито је у његовом кабинету, у маршалској униформи, још на видном месту. На истом зиду, где је, додуше у већем формату, и Карађорђев војвода, овдашњи Јанко Катић. Насупрот је манастир Тресје, рад у уљу, завичајни пејзаж Косова и Сопот са старе разгледнице.

- Све је то у мени - каже најдуговечнији председник општине у Србији.

Времена су се мењала, сат се кварио, Живорад Милосављевић је, међутим, увек осетио - које је доба дана. Кад су му Савез комуниста угасили, определио се за СПС. Био је један од оснивача. Чланска карта 687. Да би, после преживелих кризних штабова 2000, из партије био избачен две године после октобарских промена.

- Залагао сам се за реформу партије са Михајлом Марковићем и Банетом Ивковићем, мада се нисам прикључио Банету и његовој новој партији. Али, одлука је стигла, факсом, да сам искључен.

Добро је извагао и израчунао, и није се жалио. У другој странци се “није видео”. Са већином партијских, увек актуелних другова, остао је у добрим односима. Рачуна ли можда на свој камбек међу социјалисте?

- Засада не размишљам - одговара експресно.

На последњим изборима, у пролеће 2008, пред суд народа изашао је предводећи “листу групе грађана”. Опозиција му је предвидела сигуран фијаско. Нјегов слоган “Знамо се” преокренули су у “Знамо те” и “Готов си”. Добио је више него убедљиво поверење грађана и у Скупштини општине, са још шесторицом независних одборника, освојио надмоћну скупштинску већину.

- Опет пали и жари, без њега нико ништа не сме у општини. Добар је само за себе - кажу у сопотској опозицији.

Живорад Милосављевић на ово каже:

- Свака конструктивна критика опозиције добро је дошла. Што се избора тиче, народ се пита.

А како се то, у Сопоту, народ пита?

Идемо у Парцане, село на самом ободу општине, према Београду. Стигао је асфалт. Први пут општина, из буджета, гради главну джаду. Овдашњи домаћини, даље до својих кућа, финансирају сами. Тома Милиновић баца руже на машине, кити их парама, као некад за Дан победе. Окрећу се и два брава на ражњу, стигао је и председник. Грле га и љубе.

- Друг нам Жико изд’о наређење, сви у борбу за сеоско уређење - шале се домаћини.