КОМЕНТАР: Хероји

МАМА, морам! Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.

Ово је био одговор мајора Зорана Радосављевића на молбе мајке Радојке да не лети, да не креће у окршај против много надмоћније ескадриле НАТО. Само дан касније, оборен је његов "миг-29". Зоран је погинуо. Није био ожењен, није имао деце, али својом херојском смрћу спасао је животе десетине малишана о којима је мислио када је кренуо на свој последњи лет.

Зато се тог 26. марта 1999, Зоран Радосављевић, најмлађи пилот у ескадрили "мигова-29" ЈРВ, винуо у легенду. Придружио се неустрашивим српским пилотима и капетану Милошу Жуњићу, који 6. априла 1941. нису устукнули пред Хитлеровим црним птицама смрти. Међу српске витезове неба, током НАТО агресије, отишли су и пилоти Живота Ђурић, Миленко Павловић и Љубиша Величковић. Без размишљања, без двојбе, без страха од супериорности непријатеља. За Србију, за слободу, за децу.

Прочитајте још - СЕСТРА ПИЛОТА МАЈОРА ЗОРАНА РАДОСАВЉЕВИЋА О ПРЕДЛОГУ ВУЧИЋА: Бескрајно сам поносна и тужна

Потом је, на нашу срамоту, за њихове подвиге наступило "глуво доба". Готово са стидом, бојажљиво, помињани су само повремено у јеку "реформе" по НАТО стандардима. Као да није реч о јунацима који су у последњу борбу, попут пуковника Павловића, отишли с речима:

- Нећете ви да гинете, ја ћу!

И њихови преживели саборци, пензионисани су на мала врата, са примањима недостојним бранилаца отаџбине. А, били су врхунски обучени пилоти. Зато је предлог председника Александра Вучића да ремонтовани "мигови-29" добију имена по четворици погинулих пилота, пијетет не само њима који су животе заложили бранећи слободу неба Србије, него и њиховим породицама. То је орден незаборава и захвалности. За њихов бесмртни јуриш у славу...